Ova godina mi je počela, reklo bi se, ne može bolje. Odradila sam prevod i lekturu za jednu britansku kompaniju i zaradila dobre pare. Ali… u svemu postoji neko ALI.
Britanci izgleda ne znaju da u Evropi postoje zemlje u kojima ljudi ne plaćaju sami sebi pojedinačno poreze i doprinose, već to poslodavci čine za njih. I onda oni te brige ne brinu.
Međutim, svaki Britanac je, barem sudeći po britanskom administrativnom sistemu, biznismen za sebe. Ovakav sistem postoji u još nekim evropskim zemljama, tipa Švajcarske. I ne kažem da je taj sistem loš, naprotiv! Tako se od malih nogu uči kako da upravljaš novcem, pa da ti već u ranoj mladosti niko ne visi za vratom – brzo možeš da se osamostališ, tačnije, da se skineš sa grbače roditelja. Nevolja je u tome što na Balkanu niti smo tome učeni, niti smo tako navikli. I onda – čekaš posao i poslodavca, za kojeg brzih dana po zaposlenju s pravom možeš da sumnjaš da li ti je sve uredno uplatio i u kom iznosu.

Nije čudo da i za takvim sistemom vođenja finansija kaskamo: pa kaskamo maltene za svime! Stvar je u tome što nije stvar u lošem ili pogrešnom vođenju finansija. Ogromnu ulogu igraju i mentalitet i loš kvalitet i način obrazovanja, iz koga kontinuirano izvise oni predmeti koji imaju ključnu i dalekosežnu ulogu u daljem životu. Kad smo mi učili o finansijama? Kad smo se ozbiljno dotakli međuljudskih odnosa? Kad smo poslednji put spomenuli domaćinstvo od raspada Jugoslavije? Samo jedan odgovor je tačan – nikada. Nijednom. O finansijama i ekonomiji uče samo oni što se upute na taj fakultet, a ti opet nisu većina. Pa i kad sve te trikove nauče, čuvaju ih za sebe kao zlatna pravila i male tajne velikih majstora. Ostali mogu da crknu od ljubomore – nikada ih neće saznati, a ovi će se svim srcem i potruditi da to ne saznaju, i da od ljubomore i dalje crkavaju.

Kako u takvim okolnostima objasniti Britancima da ja nisam solventna da poplaćam silne troškove koji budu nagrnuli? Kad mi se oduzme porez na dohodak, koji sama sebi treba da oduzmem; pa onda dođu 3, 4 vrste osiguranja, koja sama sebi treba da plaćam – jedva mi ostane nešto više od trenutne prosječne plate kod nas. Ako ostane. I opet smo došli na isto.
Mada, u trenutku mi se pojavi žal što sam rođena i živim na prostoru na kom živim, i što nisam vaspitavana na britanski način. Tamo su direktori već u 30-oj ili 30 i nekoj godini. Ovdje se to vrlo rijetkima dešava, jer obično ne mogu doći ni do reda ni do riječi od matorih poltrona, kojima, ako slučajno uputiš koju riječ, padaš u nižu poziciju od one na kojoj si bio, a onda te čeka strašna nemilost bez kraja. Odakle im pravo i dokle više?!

Neka sam ja to sve saznala, kad već volim da saznajem, a glava mi se nikad neće ograničiti na ono što vidi ispred nosa. Nisam ja kriva što sam Balkanka i što živim sa pogrešnim ljudima, dok mi je um miljama daleko odavde. I uvijek će biti, tu nema “popravke”.
Pade mi sa tim saznanjem na pamet i nešto drugo, i nešto novo, što tvrdim da još nije palo na pamet drugim ljudima, a tiče se online (remote) rada, iliti rada od kuće.
Činjenica da je to relativno nov način rada, ne brani nam da razmišljamo otvorenije i u više pravaca. Niko se još nije dosjetio da taj rad treba da prelazi granice država i pravi kompromise u njihovim zakonima. Ne. Svaka država se i dalje usko drži svojih zakona i granica, kada je u pitanju remote rad. Što je suštinski jako loše. Loše je; jer, na primjer, poslovi koji meni savršeno odgovaraju – od njih Amerika cvjeta. A ja očima Ameriku neću da vidim: niti mi je to životna želja i cilj, niti je ikada bila, niti će ikada biti. Pametnome dovoljno da shvati. Da ne govorimo tek o tome koliko velike mogućnosti remote rad pruža osobama sa invaliditetom i nekim drugim marginalizovanim društvenim grupama.

Nadajmo se da ovaj tekst čitaju i oni što odlučuju, pa da će se desiti neke krupne promjene i dobre prakse, koje će se pročuti i proširiti preko geografskih granica. Sjetite se: Tu smo da stvaramo promjenu, a ne da budemo stalni copy paste tradicije.

Nego… Rekli bismo da su Britancima pare najbitnije, i da im je sve u parama. Kad se bolje pogleda, vidi se da nije tako i da se prosto radi o drugačijem sistemu, od kojeg i mi treba da učimo. Moja nespremnost da poplaćam sve njihovom HMRC-u (Poreska uprava, debelo vezana sa policijom – znam šta pričam i zašto) koštala me nastavka saradnje sa njima, za šta mogu ujedno (i uredno!) kriviti i državni, pravni, administrativni i obrazovni sistem – koji me novcu nikada nisu učili!
S druge strane, ni njima nije palo na pamet da bi se možda mogli prilagoditi crnogorskom sistemu i prilikama, a i drugim nekim sistemima i prilikama, kad uzmemo u obzir da žele talente sa raznih strana svijeta… Nije to ni najmanje loše, ali je kompromis nužan!
Ukratko: Ja bih bila dužna da lično plaćam dažbine britanskom sistemu; uz to, da se nipošto ne ponašam kao zaposlena, jer to ne bih ni bila; i poslednje, u slučaju neizmirenja dažbina, imala bih pripravnu britansku policiju za vratom kao izvršioca, da me vodi da odgovaram pred britanskim sudom i zakonom, jer radim SA britanskom firmom, a ujedno i ZA nju; pošto će ona sav moj rad na kraju za sebe prisvojiti. To prisvajanje bi mi na kraju bio najmanji problem, jer takođe smatram (kao i oni) da za talenat i umijeće granica nema i ne treba da ima, i rado bih bila kosmopolita i darežljiva u tom pogledu.

Mnogo veći problem je upravo novac: Mi smatramo da on nije ključan u životu, do te mjere da NE ZNAMO da upravljamo njime; Britanci možda isto tako smatraju da novac nije najbitniji, ali ZNAJU da upravljaju njime. To je glavna i OGROMNA razlika.
Tu ima ove logike: “Novac nije ključan, ali bolje da ga ima, nego da ga nema. On je moćan, i mi ZNAMO šta ćemo s njime.”

Iole pametnu osobu pri ovakvoj spoznaji hvata ljubomora. Kao što je i mene. Momentalno mi je bio jasan njihov slogan: We are wiser... I odmah sam ga doživjela kao oznaku svih Britanaca, a ne samo jedne njihove firme. Definitivno jesmo manje mudri od njih u novčanom smislu.
Jedino nisu mudri u ljudskom kontaktu, pa sam ja prva morala da nudim 1:1 call, koji mi je (baš čudno) ostao “iskuliran”. A oni su trebali da ga ponude prvi. Krupan poslovni propust koji je koštao mog nestanka. Zvati samo kad nastane problem?! Ne! Dođite na Balkan da vas naučimo! Tu i od mudrijeg ima mudriji… See you soon, British people – purple people!

A iz nekog razloga mi je WiserUK odavno (baš odavno) poznata odrednica… Zato sam se u taj posao i upustila, jer nije prvi put da mojoj intuiciji nešto bude strašno poznato, neznano otkud. I obično me u tom slučaju povede na pravi put. Zato sam je poslušala barem dijelom. Mnogo bolje nego da nisam uopšte.
Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću nekad u životu sarađivati s Britancima… Sada mi je neizmjerno drago što sam, barem djelimično, otvorila i taj prozor. Ko zna, možda se jednom otvori čitav. Čudni su putevi Gospodnji, a ja nisam od onih što gube nadu. Možda dođu u Crnu Goru baš zbog mene. I neizmjerno mi je drago što mi je 2026. počela kosmopolitskim spoznajama, jer za manje od njih i nisam stvorena. To što trenutno za neke od njih nisam spremna, druga je stvar. Vidjećemo kako će se Onaj Gore dalje pobrinuti za sve…

Tumačeno na balkanski način, naravno da sam dobila gomilu prigovora i žalopojki: od toga da se pazim da nije obična online prevara, preko toga da nemam odakle da platim (što je činjenično stanje), do toga da su Britanci najveći prevaranti koji postoje… Nisam na to previše obratila pažnju, ali mi je ipak donekle probudilo sumnju. I reklo mi da se iduće prilike nipošto ne obratim svojima, ako hoću da mi uspije… Mada, kad se bolje osmotri, uočila sam i ja da ovdje ipak ima nekih elemenata prevare. Ali opet mi je draže što sam se usudila, i znam da posle neće biti isto. Rekla sam im da me sačekaju par mjeseci. U tih par mjeseci svašta može da se dogodi.
I naravno da sam, za razliku od većine koja ne umije da prepozna online novčanu prevaru, prošla skromno. Platila sam dvocifreno, jer mi je logično bilo da za bilo kakav rad namijenjen stranoj zemlji mora nešto i da se plati. Kad se iznos popeo na tri cifre, počela sam i ja da sumnjam, pa ga ipak nisu dobili. I tu smo stali. Mi to zovemo sitno, lagano, postepeno, ali sigurno – potkradanje.

Mudrost je neprocjenjiva. A ja spadam u “mudrije, ljubičaste ljude”. To se ovim dešavanjem samo potvrđuje. I gle čuda – kao da su znali da odmalena volim ljubičastu boju. Ne, definitivno ništa nije slučajno. Sve je sa razlogom.

Pare čekam. Stići će. A i da ne stignu – I will survive! Tek treba da vidimo šta će da se dešava. Što bi komplet Englezi rekli: Stay tuned!