Nada i istina u vremenu obmane i straha
Čak iako nemate TV u kući i ne pratite državne (režimske) televizijske programe, u digitalnom svetu teško možete ostati zaštićeni od propagande svetskih moćnika i narativa straha koji guše svakodnevni život, i od laži koje  preplavljuju svaki ekran vašeg mobilnog telefona ili računara. Do istine se teško dolazi.
Sve češće se čuje da živimo u vremenu koje mnogi nazivaju „dobom post-istine“. Sa jedne strane, globalni narativi sve češće normalizuju ideje koje podsećaju na nacizam i fašizam, i podstiču na rat, kako u Evropi, tako i na Bliskom Istoku, ali i mnogim drugim delovima sveta. Nedavna politička ubistva u SAD, šalju jasnu poruku da se mora raditi “po pravilima”.
Sa druge strane, u našoj zemlji svakodnevno osećamo posledice jednog drugačijeg, ali jednako razornog mehanizma — režima straha.
Dok državne televizije neumorno ponavljaju kako je sve u najboljem redu na “našem parčetu zemlje”, u pokušaju da prežive, ljudi gotovo svakodnevno gledaju kako cene skaču iz dana u dan, kako je sve ono što je dobro i moralno obesmišljeno pod teretom sile i propagande. Policija, umesto da štiti narod, često postaje instrument održavanja straha, a crkva, koja bi trebalo da bude prorok i glas istine, previše ćuti. Ono što posebno zabrinjava jeste to što u nekim slučajevima, čak otvoreno staje na stranu nepravde.
To ćutanje boli jednako kao i otvorena laž. Ako izuzmemo traducionalnu crkvu na našim prostorima i probleme unutar nje, pomislili bismo da se kakva -takva pravda i istina može pronaći u naslednicima reformacije. Medjutim, čak i u protestantskim zajednicama, gde bi sloboda mišljenja i oslanjanje na Sveto Pismo trebalo da budu osnovni stubovi njihovog postojanja i delovanja, neistomišljenici se progone, anatemišu i demonizuju. Svako ko pokušava da „drži baklju istine upaljenom“ biva posmatran kao neprijatelj. Progon onih koji misle drugačije od sistema, bilo političkog, bilo religioznog – postalo je sve učestalije poslednjih godina i nema čak ni naznaka da će prestati.
Laž kao oružje tame
Isus je rekao: „Vaš otac je đavo, i vi hoće da izvršujete želje oca svojega. On je bio ubica ljudski od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu. Kad govori laž, svoje govori; jer je lažov i otac laži.“ (Jovan 8:44).
Laž nikada nije neutralna. Ona je oduvek bila oružje tame. Ona ne samo da iskrivljuje stvarnost, već i ubija nadu. Kada nas ubeđuju da je sve u redu dok osećamo suprotno, to nije samo politički trik — to je pokušaj da se istina uguši. I postavlja se legitimno pitanje: Na upotrebu otvorene laži – može li i sme li hrišćanin ostati nem i neutralan?
Dietrich Bonhoeffer, nemački teolog koji je pogubljen zbog otpora nacizmu, napisao je:
„Laž ubija zajednicu. Istina, ma koliko bolna, jedini je temelj na kojem zajednica može opstati.“
Nada koja ne vara
U trenucima kada tama preti da preplavi svet, evanđelje nosi snažnu poruku. Apostol Pavle piše:
„Jer nam se sve napisano ranije napisa za pouku našu, da strpljenjem i utehom iz Pisma imamo nadu“ (Rimljanima 15:4).
Ova nada nije jeftina iluzija, niti puko samozavaravanje. Njena snaga je u tome što ne zavisi od političkih obećanja, niti od institucionalne moći (bilo političke, bilo religiozne). Ona se zasniva na istini da je Sin Božji pobedio i smrt i laž. I ovde treba zastati. Pročitati dva puta.
Clive S. Lewis, britanski pisac i teolog, je jednom rekao:
„Hrišćanstvo, ako je lažno, nije od nikakvog značaja. Ako je istinito, od beskonačnog je značaja. Jedina stvar koju ne može biti jeste da bude od umerenog značaja.“
Drugim rečima — nada evanđelja je ili sve, ili ništa.
Biblijski primer: prorok Ilija
Iskreno, povremeno se borim sa pitanjem: ima li još nekoga kome je stalo do istine? Do Hrista? Do stvari koje imaju neprolaznu vrednost? Ili smo svi zaraženi narativom rata, straha i propagande ovog sistema laži?
O ovome sam počeo mnogo intenzivnije da razmišljam nakon mog napuštanja institucionalne crkvene zajednice kojoj sam pripadao od svog rodjenja. Progonstvo i neprijateljstvo doživljeno od strane najbližih saradnika i vernika kojima sam služio godinama kao pastor, bilo je toliko veliko da me je u jednom trenutku nateralo da ozbiljno preispitam čitavu priču oko hrišćanstva i vere uopšte.
Narativ zvaničnih lidera i pastora zajednice kojoj sam pripadao, odveo me je na put obeshrabrenja, ali i brige za misiju koju sam do tada imao – propovedati evandjelje svakom čoveku, u svakoj situaciji. Mesto gde sam proveo ceo svoj život i za koje sam verovao da čuva istinu, postalo je mesto koje se borilo protiv istine. Znate, takve stvari vas ili potpuno slome, ili vas učine snažnijim nego ikada.
Istina za kojom sam tragao, bila je istina o Bogu. Sveto Pismo govorilo je da mi imamo samo jednog Boga Oca od koga je sve i jednog Isusa Hrista kroz koga je sve (1.Korinćanima 8:6). Sa druge strane, crkveni pravilnik i doktrina govorili su drugačije. Znao sam šta treba da uradim i bio sam svestan posledica svog izbora i borbe protiv sistema – odbačen od ljudi, ali prihvaćen od Boga.
U vreme cara Ahava i Jezavelje, Izrael je bio preplavljen idolopoklonstvom i lažnim prorocima. Ilija, prorok Gospodnji, osećao se sam, izopšten i progonjen. Vapio je: „Dosta mi je, Gospode! Uzmi dušu moju, jer nisam bolji od otaca svojih.“ (1. Kraljevima 19:4).
Ali, Bog mu je otkrio da nije sam: „Još imam u Izrailju sedam hiljada onih koji se nisu poklonili Valu i usta koja ga nisu poljubila.“ (1. Kraljevima 19:18).
Ovo je jedan od najsnažnijih primera iz Svetog Pisma koji nas podseća da istina nikada nije, niti može da bude u potpunosti ugušena. Bog uvek ima narod koji ostaje veran. Čak i kada se čini da tama vlada, istina ima svoje nosioce svetlosti — i to je ono što daje nadu. Tražite takve ljude, takva mesta. Pojedinci. Manjina. Uvek je tako bilo.
Istina i nada idu zajedno
Vaclav Havel, češki pisac i političar, je jednom rekao: „Nada nije uverenje da će nešto ispasti dobro, nego sigurnost da nešto ima smisla — bez obzira kako se završilo.“
To je ujedno i duboko evanđeoska poruka. Istina i nada su nerazdvojive. Istina bez nade može izgledati hladno i obeshrabrujuće. Nada bez istine može postati opasna iluzija. Ali, u Hristu — Istini koja oslobađa i Nadi koja ne vara — obe nalaze svoj pravi oblik i svrhu.
Isus je rekao: „Ja sam Put, Istina i Život“ (Jovan 14:6). I to je ono što nam danas nedostaje – da shvatimo da Božji Sin ne nudi samo reči utehe, nego i stvarnu sigurnost, u realnim svakodnevnim situacijama. To je iskustvo koje mnogi nemaju i zbog toga su i dalje robovi sistema.
Kako praktično živeti po evanđelju u eri laži, straha i propagande sistema novog svetskog poretka?
Živeti po evanđelju ne znači bežati od stvarnosti, kao što mnogi hrišćani to čine pod svojim “staklenim zvonima”, nego suočiti stvarnost sa Hristovom istinom i nadom. Evo nekoliko praktičnih načina:
1. Negovati istinu u svom životu
Jednostavno odbijaj da učestvuješ u širenju laži i poluistina — bilo u razgovoru, na poslu ili na društvenim mrežama. Proveri pre nego preneseš, napišeš, kažeš, postuješ. Nedavni nemili dogadjaji u SAD, pokazali su da i dalje bolujemo od “dečijih bolesti” i da ćemo bez razmišljanja i provere informacija, zagristi mamac, promovisati površne stvari, napraviti idole od ljudi, ne razmišljajući o tome kako će to uticati na biblijsko evandjelje.
Kao što Isus kaže: „Vaša reč neka bude: da, da; ne, ne“ (Matej 5:37).
2. Budi svetlo u malim stvarima
Hrišćani su pozvani da pokažu dobrotu i solidarnost, čak i kada društvo slavi sebičnost.
Pomoći komšiji, pružiti utehu prijatelju, stati u odbranu onih koji su slabi i obespravljeni, bez obzira na status, položaj, veroispovest, podržati one koji nose teret evandjelja, nahraniti gladnog – to su neke osnovne stvari na kojima počiva sledbeništvo Hrista.
3. Održavati zajedništvo koje ohrabruje
Iako crkvene institucije sve češće zakazuju, zajednica vernika je i dalje mesto nade.
Nađite i gradite krug ljudi sa kojima možete otvoreno da čitate Sveto Pismo, delite istinu i molite se. Verovali ili ne, ovo je mnogo važnije od trčanja za novcem i jednostavno ne postoji opravdanje koje može da nas oslobodi od odgovornosti da budemo aktivni po ovom pitanju. Spasenje nije kolektivno i definitivno nije vezano za instituciju, već za Hrista. Zato tražite ljude koji će vam pomoći da ostanete blizu Hrista.
4. Ostati veran i pod pritiskom
Kada dođe trenutak da biraš između kompromisa sa laži i vernosti istini, evanđelje te poziva da stojiš čvrsto.
Verovatno nikada neću zaboraviti reči mog pretpostavljenog: “Samo reci da Isus nije Sin Božji, prestani da veruješ u to…sve ćemo rešiti.”
Pavle kaže: „Ne prilagođavajte se ovome svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svog uma“ (Rimljanima 12:2).
Nije lako, znam to iz svog iskustva, ali svaki trenutak u kojem biramo ćutanje dok laž i nepravda vladaju, propuštena je prilika da budemo svetlost i glas istine. Živeti po evanđelju znači stajati uspravno, čak i kada je to neprijatno, i svojim životom pokazati da nada i istina još uvek imaju moć da donesu promenu.
5. Hraniti nadu kroz Pismo i molitvu
Umesto da dozvolimo medijima, politici i popularnim teolozima i govornicima da oblikuju našu sliku sveta, hajde neka Pismo bude naše ogledalo i kompas.
Ovo je možda i najvažniji korak od svih. Bitno je šta gledaš, šta čitaš, sa kime provodiš vreme, o čemu pričaš. Sve to oblikuje tvoj um, a onda i karakter. Hteli mi to ili ne – svakodnevno širimo uticaj medju ljudima u našem okruženju. To povlači i odredjenu odgovornost. Iako pred Bogom svako stoji za sebe, treba da prihvatimo činjenicu da svojim rečima i ponašanjem itekako utičemo na formiranje istog kod našeg “bližnjeg”. Hajde da o tome razmišljamo.
Kome više posvećujemo svoje vreme – proučavanju Pisma, molitvi i zajednici sa Bogom, ili analiziranju svakog svetskog ili lokalnog dogadjaja, reči ili pokreta političara, raznoraznim teorijama kojima nagadjamo budućnost, vestima koje unose strah i nemir?
Baš iz tog razloga je važna lična molitva, jer nas odvaja od sveta a povezuje sa Bogom koji nas podseća na to da nismo sami — baš kao što je i Ilija to otkrio u trenucima krize svog identiteta.
U vremenu narativa straha i dezinformacija, kada verski lideri, bez izuzetka ijedne religijske organizacije, idu ruku pod ruku sa građanskim vlastima stvarajući novi svetski poredak, evanđelje nas poziva da hodamo putem istine, čak i kad nas to košta posla, ugleda, novca. Možda će nas društvo proglašavati buntovnicima jer ne pristajemo na laž. Možda će nas i lokalna Zajednica (crkva) odbaciti kada budemo promovisali istinu. Ali, Bog nas poziva da budemo verni bez obzira na posledice. Samo takvi ljudi, hrabri i neustrašivi za istinu i pravdu – polažu pravo na nebesko carstvo.
I zato, pitanje koje stoji pred nama nije jednostavno, ali je neizbežno:
Da li je sloboda u istini vrednija od mira u zabludi?