U vremenu sveopšte buke, kad glasovi postaju vrisci, a reči se troše na prepirke, čovek gubi sposobnost da čuje ono najtiše – sebe.

Balkan je, kao i mnogo puta do sada, ponovo pozornica političkih nadvikivanja, medijskih manipulacija i svakodnevne nervoze. I dok jedni urlaju da nas zaštite, a drugi da nas probude, pitanje koje sve tiše odekuje jeste: ko nas smiruje?

U takvom vremenu, tišina nije beg – ona je otpor. Ona je duhovni čin prkosa svetu koji nas uči da budemo stalno prisutni, vidljivi, glasni. Ona je prostor u kojem se ne oglašava ego, nego duša.

Sabur – tišina koja ima snagu

Moram reći da mi je žao što nisam odrastao "sa one strane Drine", ali da krv nije voda - uvideo sam nedavno kada sam posetio svoj rodni grad. Sjajne sarajlije su učinile da se osećam kao da tu pripadam odvajkada, a za uzvrat - trudim se da naučim što više o kulturi, tradiciji i religiji svih stanovnika najlepšeg grada Balkana. Iako hrišćanin, veoma poštujem islamsku religiju i u njoj pronalazim nešto vezano za ovo o čemu pričamo.

Za mene je otkrivenje bila reč 'sabur' (strpljenje) jer sam saznao da je to vrlina kojom se vernik uzdiže iznad trenutnih iskušenja. Sabur nije pasivnost, već aktivno uzdizanje – odluka da ne uzvratiš istom merom, da ne podlegneš impulsima. U Kur'anu se kaže:

„A Allah je sa onima koji su strpljivi.” (El-Bekare, 153)

I Marija, kada rađa Isaa, ne govori. Njen sabur i ćutanje jesu znak poverenja u Božiju mudrost. U tišini se rađa ono što je sveto.

Slično je i u hrišćanskoj tradiciji – tišina pustinje u kojoj se Isus povlači pred iskušenjima nije znak slabosti, već priprema za misiju. U istočnoj pravoslavnoj duhovnosti postoji praksa hesihije – unutrašnjeg smirenja, koje se ostvaruje kroz ćutanje, molitvu i osluškivanje Božije prisutnosti u srcu.

Zanimljivo je kako različite verske tradicije Balkana dele isti jezik duhovne šutnje. U vremenu kada nas teraju da biramo strane, možda je mudrije izabrati dubinu.

U saburu se susrećemo

Nije slučajno što su naši stari znali govoriti: „Nema hajra bez sabura.” I bošnjačka, i srpska, i hrvatska tradicija – sve one poznaju vrednost tihe izdržljivosti. Meša Selimović, jedan od mojih omiljenih autora, je pisao:

„Čovjek je nesretno biće jer nikad nije zadovoljan. Ali ono što ga spašava jeste njegova tišina, njegova unutrašnja borba.”

Ćutnja nije slabost. On je tiho dostojanstvo čoveka koji bira da ne postane isti kao buka oko njega.

Zašto je danas važno da ćutimo?

Jer nas previše pričanja udaljava od nas samih. Jer nas buka oko nas odvaja od onoga što nam je najvažnije – unutrašnjeg mira, odnosa sa Stvoriteljem, i sa našim bližnjima. U vremenu kada se svaki status, svaka vest, svaka izjava mora „odmah komentarisati“, možda je najveći duhovni čin upravo – zastati i ćutati.

Tišina nas ne udaljava od društva – ona nas štiti od njegovih viškova.

Poziv na tišinu
Možda ovaj tekst nije tekst koji se lako lajkuje. Možda nećete podeliti tišinu kao što delite krikove. Ali, ako je makar jedan čitalac zastao, makar za trenutak, ako je zatvorio prozor društvenih mreža i ostao sam sa sobom – onda ovaj tekst ima smisla.

Duhovni put ćutnje nije put povlačenja – to je put unutrašnje hrabrosti. I možda je baš danas, u bučnom vremenu, tišina ono što nas sve može spojiti.