Vođen onom : "Ako tebi ne pomogne, nekom drugo hoće, ako si ti preživio, pomozi nekom drugo da preživi".
Tako bih opisao ovo kolebanje sa mislima.

Razmišljam tako o random stvarima i dođem do dijela, "čovječe, šta to tebe buni i šta ti nekako mira ne da?".
U nizu takvih misli iskoči jedna.
"Bože dragi, kad li ću više Crvenokosu izbaciti da ljudi čitaju?"
Odjednom je ta misao magično skrenula negdje a stvorila se nova.
Kontam da je ovo neka kazna za nas overthinkere koju ne možemo izbjeći.

Svi su nekako sretni, ali niko tu sreću ne dijeli.
Svi imaju nekoga, a nemaju nikoga.
Sve se nešto vrti, a zapravo ništa se ne dešava.

Kome li sam ja drag, ima li iko da mu je stalo do mene?
Drugi glas kaže, ne zamaraj se ništa, najbolje ti je da budeš sam samcat.
Manje ćeš se razočarati.
I tako mi je nekako i bilo vazda, malo malo pa razočarenje.

Opet nekud se tornado dešava pa me prebaci na druge misli.
A ja lijepog dana, što ti je Mostar.
Gle ove Neretve majke mi, kako je njoj dobro, samo teče.
Gdje mi je onaj Aljo da se vidimo?