Bio sam osoba koja je i najmanji trzaj lošeg dana pričao bliskim ljudima.
Znali su o meni poprilično sve, i to sam smatrao okej pričom, jer ako smo najbolji prijatelji valjda zaslužuju da znaju neke stvari?
Vuklo se to tako dugo, jednostavno bio sam bučan u pričanju kako se osjećam i zašto se tako osjećam.

Onda sam prelomio.
Niko više neće znati šta mi se dešava.
Svejedno kao da bi moja buka nešto dodatno promijenila.
Ustaneš, bez buke, mrtav si unutra - bez buke.
Šta im imam više i pričati, kad to ne bi ničemu doprinijelo.
Imaju i oni svoje probleme, svoje obaveze i ono najvažnije imaju svoje prioritete kome će svoje probleme pričati.
Zašto im onda smetati, kada sam, čini se, i nebitan faktor u njihovim životima, barem što se ove teme tiče.
Kao da bi moje "nisam dobro" nekoga zaintrigiralo da mi zaista pomogne, da zaista sasluša.
A i smatram da nisam nikom toliko bitan da bi mogao uvažiti moju ideju, moj stav.
Da se ne lažemo, pokušavao sam biti bučan, ali tu buku niko nije čuo, ili sam bio osuđen zbog vlastitog stava, mišljenja, izgleda.

Sada sve radim tiho.
Doduše jest zeznuto, boli a ne možeš da podijeliš.
Svejedno svi imaju svakoga i eto baš će se neko sjetiti da mene pita random kako sam i šta mi smeta u nadi da se to popravi.
Jednostavno, kreneš dalje - sam sa sobom.
Vlastite uspjehe nižeš a da niko i ne zna.
Strahove biješ sam samcat, a prijatelje gledaš samo kao ljude.
Bolje da moja buka bude tiha, nego da opet najbučnije bude srce.