Odakle početi, a toliko mnogo se ima za reći?
Noć mi je obično najgora jer je to vrijeme kada mozak ima vremena da razmišlja.
Pred spavanje pogotovo, mozak radi stotinu na sat.
Tada većinom analiziram prethodni dan i neke random momente i to sve ide do sitnih detalja.
"Jesam li Dalili ono rekao dobro, nije valjda mislila da sam glup?"
"Šta li je mislila Ivana o meni kad sam ono rekao, a vidiš nisam to trebao tako reći".

Pa zatim neke random situacije u toku dana, tipa kod poruka :
"Zašto mu/job treba ovoliko da odgovori, šta ako nisam interesantan pa mi ne žele reći?"
"Evo, aktivna a nije odgovorila, ma sigurno sam loše rekao, pa ne žele sa mnom".
"A šta ako ono nisam uradio kako treba ili šta ako ovaj projekat zeznem?"
U toku razgovora "Ok", "zašto samo ok, sigurno je ljuta, to je opet do mene nešto garant".
"Eno žele da se vrati taj i taj u ajsek, sigurno im nisam više dobar pa me žele otjerati".

Situacije poput fakulteta :
"Možda mi ovaj slide nije dobro napravljen ili šta ako ne budem znao upaliti full screen?"

Situacije vezane za AIESEC tipa :
"Šta ako ne uspije ovaj projekat, onda će svi biti razočarani, možda im neću biti interesantan jer sam pokazao neuspjeh?"
"Možda sam zeznuo nešto na EXPI, pa ću sada dobiti poruku da sam zeznuo nešto".
"Zašto sam ovo uradio ovako, možda je trebalo drugačije?".

Pogotovo je teško boriti se kada sam na sastanku pa se postavlja stotinu pitanja od hoće li primjetiti ovo, hoću li uopšte moći pričati.

Doslovno, sve što se može overthinkati, overthinkam i to u krajnost.
Naročito navečer, kada mozak radi stotinu na sat i odjednom se pojave svakakve misli.