Dok pravim snješka od prvog snijega, razmišljam kako lako povjerujemo da je nekom drugom lakše nego nama. Vidimo tuđe rezultate bez procesa, uspjehe bez cijene, snagu bez slabosti, odluke bez ikakvih dilema. Vidimo samo ono što se vidi - filtriranu verziju.
Zatim to upoređujemo sa svojom nefiltriranom svakodnevicom: tuđe završene stvari sa našim počecima, tuđe jače strane sa našim slabostima, tuđe izuzetke sa našim prosjekom. Naravno da onda izgleda da je drugima lakše. Istina je da niko nema sve posloženo. Niko nije skontao život. Samo što je lakše misliti da je drugom lakše, nego preuzeti odgovornost za svoje postupke i eventualno praviti mudrije izbore. Svi smo, manje-više, u istoj zimi. Samo neko bolje čisti oko sebe, neko pravi snješka, neko sakriva nered, a neko ga pravi. Možda onaj lik što je ''smiren i uspješan'' ima hroničnu anksioznost. Možda spava 5 sati, živi pod pritiskom očekivanja, nema privatnost, ni vrijeme, ni bliskost. Ne mora to biti istina za svakog, ali je dovoljno da skine idealizaciju. Realističnije gledamo na druge kad shvatimo da svako plaća neku cijenu - samo što mi ne vidimo sve račune.
Možda zato i nije toliko važno gledati druge. Možda je važnije da očistimo svoje dvorište i usput napravimo nešto lijepo. Kao ovaj snješko. Nije perfektan, ali je moj. Možda će se do sutra otopiti, ali to ne znači da je pravljenje bilo besmisleno.