Viđate se, smijete se, gradite, radite...
Sve to zajedno, prijateljski.
Živite iluziju savršenstva, svega onog što pravi prijatelj jeste.
Onda se sve sruši, preko noći.
Poruke su drugačije, ponašanje podređenije novom prioritetu, viđanje uživo skoro i prestalo.
Eto, ko biva radi se pa se ne stigne.
Posao, obaveze - nagomilalo se.
Život i prioriteti, šta ćeš.
Ni za bajram, ni za Božić se ne vidite, puno rodbine pa se ne stigne...

I opet čovjek pokušava shvatiti da on griješi, da je nemoguće da se to desilo, to je ta(j) prijatelj(ica) koju zna dugo, kako to odjednom?
Ko eto, sad im ne valjam i ne možemo se kako Bog zapovijeda ni čuti.
A kad si teglio i ginuo za njih, onda si valjao.
Nikako da naučimo da smo sami sebi dovoljni i da nema potrebe da uzdižemo druge.
Kako nam stara poslovica kaže "u se i u svoje kljuse".
Kad im zatrebaš, eto ih ponovno, ne sekiraj se.
Davati puno i očekivati isto od osoba koje ne znaju šta znači obostrano, ravno je nuli.

Na ličnom nivou, odlučio sam se povući iz dosta prijateljskih veza upravo iz sličnih razloga.
Ili sam ja taj koji puno ulaže a malo dobije, ili magično ljudima smetaju moja osjećanja.
Onda se zapitaš, ko tvoje uspjehe pamti, ko im se raduje i koga stvarno zanimaš.
Odgovori se pokažu vremenom...