Vama...

Ne znam točno kome se sve obraćam, možda sebi a možda i Vama.
Znam da Vas u ovome ima mnogo - Vas sa kojima dijelim svakodnevicu, Vas koje ne čujem mjesecima.
Ima i Vas koje sam nekad zvao najbližim, a danas jedva da imamo tragove zajedničkih uspomena.
Svima Vama hvala, ne znam na čemu...

Izvinjavam se što Vas nekad zatrpam porukama, što tražim potvrde, što sam često anksiozan i što nisam prijatelj kakvog zaslužujete - znate, onakav kakvi su Vaši drugi prijatelji.
Dragi, simpatični, humoristični, lijepi...
Izvinjavam se što nekada šutim, što imam probleme.
Izvinjavam se što morate mučiti Vaše prste, Vaš govor na odgovaranje i pričanje sa mnom.
Izvinjavam se što sam ušao u Vaše živote i izvinjavam se što pamtim najsitnije detalje o Vama.
Izvinjavam se što drugima morate objašnjavati da me uopće i poznajete.
Znam da zna biti naporno.
I nikada nećete znati koliko mi vrijeme provedeno sa Vama doista znači.

Pretpostavljam da Vam se nekad ne da odgovarati ili da ste nekad umorni od mene.
Pretpostavljam i da Vam se nekad čini da ne zaslužujem toliko pažnje, jer sam preosjetljiv, jer sam mrtvi overthinker.
Pretpostavljam i da nitko od Vas ovo neće pročitati.
I potpuno Vas razumijem, zašto sam Vam opcija i zašto izbjegavate viđanje sa mnom.

Možda bi bilo bolje da budemo samo stranci, samo kolege i poznanici....