Znaš onaj osećaj
kad se probudiš u tri ujutru
i soba ti deluje pretesno za sve ono što nosiš u grudima?
Kao da su se zidovi skupili preko noći,
kao da tavanica polako naleže na tvoja ramena,
a ti nemaš snage ni da udahneš, a kamo li da se pobuniš.
To je grad. To smo mi.
To su sve one poruke koje sam obrisala pre nego što sam pritisnula „pošalji“.
Prodali su nam priču o sreći kao o nečemu što se kupuje na trafici,
uz žvake i jutarnje novine.
A sreća je, zapravo, samo odsustvo onog tupog bola
koji osetiš kad god neko spomene tvoje ime u pogrešnom kontekstu.
Smejemo se na fotografijama,
montiramo živote kao da su kratki filmovi za oskara,
a iza kulisa...
Iza kulisa se saplićemo o sopstvene senke
i molimo boga da nas niko ne pita kako smo zaista.
Prazne šolje na stolu
uvek govore više od nas.
Ti gledaš u dno,
ja gledam u prozor
kroz koji beži grad,
onaj isti koji smo nekad
držali u šakama
kao ukradenu jabuku.
Sve tvoje tišine su postale teške,
kao kaputi natopljeni novembarskom kišom.
Više me ne boli što odlaziš,
boli me što to radiš na prstima,
kao da se plašiš da ćeš probuditi
ono što je u nama ionako odavno mrtvo.
Ljubav nije uvek vatromet, zar ne?
Ponekad je samo hladna ruka na kvaci
i saznanje da smo postali stranci
koji se najbolje poznaju.
Spakuj te uspomene u plastične kese,
ostavi ključ na komodi,
tamo pored onog rama koji je prazan već mesecima.
Ne okreći se.
Na uglu ulice te čeka tvoj novi život,
a ovde, u ovoj sobi,
ostaje samo miris tvoje kože
i odjek reči koje nismo imali hrabrosti da kažemo.

Viktorija Stojovska