Iza sivog brega neko mene čeka
to je mala senka što me gleda iz daleka.
Ona sve zna, svaku moju muku,
i kad se smejem, i kad nosim tugu.

U tišini duše korake mi prati,
ne traži ništa, zna sve da mi vrati.
Kroz noć me vodi kad padne tama,
u njenoj blizini ne bojim se mraka.

Ne govori rečima, već šapatom vetra,
u pogledu njenom, svetlost je sveta.
Kao da milost sa nebesa nosi,
kada kleknem u molitvi, srce mi ne prkosi.

Zna kada sam slab, i kad u suzi ćutim,
tada me uvek greje, dok u tišini slutim.
Nisam nikada sam, ni u najdubljoj noći,
ona mi uvek donosi božanske moći.

Zato kad sklopim dlanove tiho, bez glasa,
srce mi šapuće molitvu spasa.
"Hvala ti gospode što me ne ostavljaš samog,

ti si moj smiraj u ovom životu dragom!"

Nikola Minić
Sa poštovanjem i nadam se da će vam se svideti