U mojoj i Avdinoj spavaćoj sobi, nikad nisam zvala nikog da okreči zidove.

Trideset godina je prošlo otkad su nas poslali u dva različita autobusa u julu 1995. Kad sam se vratila nazad u porodičnu kuću, sjetila sam se da je moj Avdo rekao da će na ljeto, ako Bog da, okrečiti našu spavaću sobu. Tad sam obećala sebi da, ako ruke mog Avde nisu stigle okrečiti zidove, ničije druge neće, pa ni moje.

Soba je već godinama takva, kakvu smo je ostavili, kad smo stali na prag vrata da je pogledamo zadnji put, prije nego odemo, za slučaj da je neka granata sruši, dok nismo tu. Nisu granate srušile naš porodični stan, ali moj Avdo nikada više nije ušao u njega.

Ni sobe moje dvoje djece, moja dva sina, nisam dirala.

Krevet u Almerovoj sobi je ostao neraspremljen. Jorgan još uvijek visi s ivice kreveta i rubom dodiruje pod. Kinjila bih ga zbog toga ranije, ali mi je sada i drago što je ostao takav, kakvim ga je on ostavio. Dok je krevet neraspremljen, nekako mi izgleda kao da će se Almer svaki čas pojaviti i leći u njega.

Krevet u sobi mog drugog sina, Denisa, je raspremljen. Njega su Avdo i Almer uvijek zadirkivali da je k'o žensko. Pedantan, uredan, čist.

Raspremila sam samo i zamijenila kuhinju i dnevni boravak. Toliko je ljudi kroz njih prošlo ovih godina, da sam prestala brojati. Niko od njih, nikada više, nije bio Avdo, Almer ili Denis. Gledala sam kako ih vode, ali ne i gdje su ih odveli. Ako ne znam gdje su ih odveli, to znači da će se možda vratiti.

Slušala sam žene, udovice, majke, sestre, kćerke kako pričaju da su ih zvali iz laboratorija da identifikuju ostatke njihovih muževa, djece, sinova, braće, očeva.

Bilo mi je drago zbog njih. U jednu ruku, bilo je to olakšanje. Naći će smiraj i oni koji traže i oni koji su nađeni. Bojala sam se da bilo šta poželim. Ako i mene budu zvali iz laboratorije, znaću da ih stvarno nikada više neću vidjeti. A sve dok me ne budu zvali, još uvijek ima nade.

Lagati sebe, najveća je nježnost koju sam sebi godinama mogla dati.

A onda se desio i taj poziv.

Stavila sam crvenu plastičnu korpu bijelog rublja na terasu. Protresla sam bijelu majicu kratkih rukava i zakačila na štrik da se osuši na toplom junskom zraku. Čula sam mobilni telefon u dnevnom boravku. Stavila sam ostatak rublja na rame i otišla da pogledam ko me zove.

Bio je to nepoznati broj. Podigla sam slušalicu. Bio je to neki tehničar za laboratorije. Zamolio me je da dođem u laboratorij i identifikujem ostatke svog muža i djece. Rekla sam da ću doći sutra ujutru. Ljubazni momak mi se zahvalio i prekinuo poziv.

Nije mi srce preskakalo. Nisam ga ni osjećala. Oblio me je neki znoj olakšanja. Ako su to oni, prodisaću i ja, ali i njihove kosti. Neće više biti teške zemlji i bez mezara.

Prošetala sam do terase. Razgrnula sam rublje na štriku i približila se ogradi. Stavila sam ruke na metalnu ogradu i stegla je, dok mi se dlanovi i unutrašnjost šaka obje ruke nisu pocrvenili. Kapci su mi se stegli, a oči punile suzama.

Ptice su pjevale i čuli su se automobili koji su vozili ulicom. Dvorište ispred zgrade u kojoj je moj stan, ispunjavali su glasovi dječaka i djevojčica koji su se igrali fudbala.