Poema govori o ljubavi koja se daje bez mere i o tišini u kojoj jedna osoba polako nestaje dok voli. To je ispovest o ostajanju, opravdavanju, gubitku sebe i trenutku spoznaje da ljubav nije bila greška već predugo ćutanje.
Dok sam tebe volela,
učila sam tišinu
da ne boli.
Smejala sam se
i onda kad sam se lomila iznutra,
jer nisam htela
da vidiš
kako ljubav puca
kad je nosi samo jedno srce.
Dok sam tebe volela,
moje ruke su verovale
da pripadaju tebi.
I moj glas
je tražio tvoje ime
u svakoj pauzi između daha.
Sve sam ti dala
bez mere.
Bez računa.
Bez pitanja
hoćeš li ostati
kada shvatiš
koliko sam duboko ušla u tebe.
Dok sam tebe volela,
nisam znala
da ljubav može biti
i dom
i rana
u isto vreme.
Noći sam provodila
razgovarajući sa plafonom,
ubeđujući sebe
da si samo umoran,
da ćeš sutra biti nežniji,
da nije do mene.
Dok sam tebe volela,
pravdala sam te
pred sobom.
Pred svojim sumnjama.
Pred suzama
koje su znale istinu
pre mene.
Ćutala sam
dok me je bolelo.
Ostajala
dok sam nestajala.
Verovala
dok sam se gubila.
Dok sam tebe volela,
nisam tražila mnogo.
Samo da ostaneš.
Da me pogledaš
kao nekad.
Da me ne ostavljaš
samu sa pitanjima
u mojoj glavi.
A ti si odlazio polako,
dan po dan,
bez pozdrava.
Ostavljajući me
da volim
i za tebe
i za sebe.
Dok sam tebe volela,
zaboravila sam
kako izgleda
biti voljena.
Sada znam
nisam pogrešila što sam volela.
Pogrešila sam
što sam ostala
duže nego što je ljubav
umela da me nosi.
Dok sam tebe volela…
dala sam sve.
A ostala
bez ništa.
Viktorija Stojovska
