Neke od nas je emotivno školovao Balašević, Arsen Dedić, Kemal Monteno, Oliver Dragojević, Džoni Štulić, Darko Rundek, Haris, i mnogi, mnogi drugi, koji su imali emociju, dušu, plemenitost, poštovanje prema ljudima i životu.
A šta ćemo sa generacijom koja je došla posle?
Koju su u emotivnom i životnom smislu školovali Jala, Buba, Karleuša, Rasta, Elitni odredi, i da ne nabrajam sve k’o...

Koliko je to druga emocija, ako je uopšte emocija?
Koliko su to neke druge reči, ako su to uopšte reči?

Jedni, koji su stvarali iz života i koji su živeli život,
i drugi, koji to rade mehanički, kompjuterski,
u beskrajnoj disharmoniji, ugađajući najbanalnijim porivima,
gde nema ništa oplemenjeno, već samo snobizam i agresija.

I svesno manipulisanje čulima, putem najnovije tehnologije, reklama, da bi se dokazalo šta?

Jedno apsolutno ništa,
osim da bi se prodalo.

Gde je tu briga o čoveku, dublja poruka, ljudskost?

Jedni, koji su pevali o majci, ljubavi, sudbini, životu, žrtvovanju, galebovima, selu,
i drugi, koji pevaju o kurvama, kriminalu, pljačkanju, iživljavanju, ubistvima, drogiranju.

Ne treba ti zatvor,
dovoljno je da na par sati njih slušaš,
i već si na robiji.

A zamislite kako je sa decom za koju je to normalno,
koja to svakodnevno upijaju, ponavljaju, kopiraju.

U kojoj je potpuno ubijena svest da je to štetno.
Čovek koji dugo živi u smradu, srodi se sa smradom,
tako su se i oni srodili.

Jedan moj prijatelj, umetnik, pravi renesansni lik,
ima sina, koga je dobio kasno, koji je u potpuno drugoj priči.
Neopisiva je njihova suprotnost.

Sin, sav istetoviran, nabildovan, ljut i besan na svakoga, vodi opasnog psa.
Čim ga neko pogleda, odmah će da se tuče.
I otac, koji je beskrajno duševan,
radovao je i oplemenio na hiljade ljudi.

Sin je stasavao uz njega, bio kao on, do puberteta, posle prešao na drugu stranu,
a oca svodi na idiota,
umesto da pođe od toga šta će od njega da bude, kada bude došao u šezdesete, sedamdesete...

Bez ljudskosti nema ničega.
Samo patologija, koja se ispoljava na sve moguće načine,
uz mržnju, agresiju, iživljavanje.

A kada patologija postane trend, nešto poželjno, šta dobijemo?

Dobijemo mlade ljude, na koje ne može ozbiljno da se računa,
i kojima svako može da manipuliše kako hoće,
a pritom misle da su mnogo pametni,
dok su samo zavedeni pogrešnim.

Šta slušamo, to postajemo.

To se najbolje vidi po emocijama, odnosu prema životu.

Gde vidiš da ne veruju ni u šta, sve cinično ismevaju,
ili se kiselo smeju sebi u bradu, nespremni da se pobune,
i da njihova ljudskost izbije na površinu.

Nema u njima mladalačkog zanosa, pogleda u budućnost,
nego bes koji nisu iskalili.

Zato što ne žive stvaralačkim životom, nego destruktivnim.

I muzika koju su slušali je za to kriva,
ambijent u kome su rasli.

Gde su im uzori kriminalci, koji se ni u čemu nisu ostvarili, osim u maltretiranju slabih i nedužnih.

To postaju naša deca.

Umesto stvaraoca, postaju uništitelji.

Umesto zdravih plodova, postaju truli, još u ranoj mladosti.

Šta od njih možeš da očekuješ sutra?

Da tuku svoje roditelje,

izvređaju svakoga ko im se za nešto obrati,

A svi su oni imali svoje šanse, potencijal za ljubav, velike stvari,
ali ih je ambijent u kome su rasli odveo na drugu stranu.

Postali su duhovne propalice, ma koliko da imaju para.

Postali su emotivne olupine, ma koliko nabildovano izgledali.

Zato je važna muzika sa dušom,
ljudi sa dušom.

Ako se oni izbrišu iz javnog prostora,
ostaju samo agresivci, koji sve postižu sirovom snagom, pretnjama.

Zato samo idioti mogu da mi kažu: “Šta kritikuješ Pink, promeni kanal i gotovo.”

A ne shvataju da petnaest godina ne gledam televiziju.

Nego se ne radi o meni, nego o društvu, celini.

Njihovi sebični mozgovi to ne shvataju.
Oni polaze samo od sebe.

Ako je njihovo dupe zadovoljeno, stvar je završena.

Nije.

Postoji još neko na ovom svetu.

Neka druga deca.

Uslovi života.

O svemu tome treba da se razmišlja i brine.

A ne: “Promeni kanal” – i rešio si problem.

Nisi rešio ništa.

Zato, bez pravih poruka,
postaćemo zamorčići najgoreg besmisla,
koji će mlade da vodi u suicid, ništavilo, put bez povratka.

Ismejali smo heroje.

Potpuno smo izbacili iz javnog prostora priče o žrtvovanju, pravdi, slobodi.

Samo slušamo reklame, drogirane i poludrogirane tipove, i političke spletke.

Šta narod ima od toga?

Šta duša ima od toga?

Savršeno ništa.

Mnogi su se prodali, zaćutali.

Maše se nekakvim parolama i zastavama,
a život treba da se menja — svakodnevni.

Da se vrati ona dobra energija,
koja veruje u sutra,
koja veruje u čoveka.

Bez toga ne postojimo.

Umesto dece i prijatelja, šetaćemo kučiće, neki neće ni to.

Umesto ljubavi, vodićemo najgluplje razgovore.

Umesto pravde, borićemo se da neki idiot pobedi na “Farmi”, ili ne znam gde.

To nije život na koji treba da budemo ponosni.

To je jedna velika sramota.

I svi koji u tome učestvuju, saučesnici su u sveopštem uništenju.

Mora tome da se kaže — dosta.

Da priđemo jedni drugima.

Da stvaramo stvarnost, a ne da se prilagođavamo besmislu,
koji niti nam je nešto dobro doneo,
niti će nam doneti.