Ponekad mi se čini da smo
samo skup pogrešnih dijagnoza,
hodajući kartoni u čekaonici grada
koji nema dežurnog lekara za tugu.
Učili su nas anatomiji,
pokazali nam gde stoji srce,
kako kucaju komore i gde se račvaju arterije,
ali nam niko nije objasnio tu specifičnu nekrozu
koja nastaje kada neko tvoj postane samo tačka
u retrovizoru.
Ljudi prolaze kao senke na rendgenskom snimku,
svi nose svoje tamne mrlje
na plućima od previše neizgovorenih „ostani“.
A ja?
Ja seciram sate,
tražim u njima tragove tvog prisustva,
kao da je tvoje ime toksin
koji se ne ispire iz krvi
ni posle hiljadu neprospavanih noći i litara crne kafe.
Prodali su nam mir kao nešto što se postiže tišinom,
a tišina je zapravo najglasniji vrištaj
koji ljudsko uho može da podnese.
Ona se uvlači u kosti,
taloži se kao kalcijum na zglobovima,
pa te zaboli svaki korak ka nekom novom, nepoznatom telu.
Postali smo stručnjaci za kamuflažu,
šminkamo podočnjake snovima koje nismo usnili,
oblačimo kapute od ponosa i zakopčavamo ih do grla,
da niko ne vidi koliko nam zapravo drhte ruke
kad god neko spomene sneg.
Znaš,
kažu da se ćelije obnavljaju svakih sedam godina.
Teoretski,
ja bih uskoro trebala da budem potpuno nova osoba,
neko ko nikada nije pio kafu s tobom
neko ko ne zna kako tvoj smeh zvuči
u pola pet ujutru.
Ali biologija je jedno,
a ti si nešto sasvim drugo
ti si onaj hronični bol koji se javi
pred promenu vremena,
ona stara rana koja nikada nije pravilno zarasla
jer smo je šili nitima od sumnje i straha.
I dok se grad polako gasi,
uvijen u sivo platno magle,
shvatam da ne tražim lek,
već način da sa ovim živim.
Da nosim tvoje odsustvo kao orden,
ili kao ožiljak,
sasvim je svejedno.
Jer lepota nije u celovitosti,
već u onome što ostane nakon loma.
U onom „dobro sam“
koje izgovorimo dok nam se svet ruši,
i u snazi da sutra ponovo izađemo na asfalt,
spremni da budemo arhitekte nekih novih tišina,
dokle god nas sećanje na tebe čuva
od potpunog mraka.

Viktorija Stojovska