Nije ljubav kad ti celo telo drhti zbog njega.
To nije uzbuđenje, to je nemir.
To su živci, napetost, iščekivanje,
i ništa od toga nije dom za srce.
Nije ljubav kad bežiš od njegovog susreta,
kad pogled nosi težinu, a dodir hladnoću.
Kad osećaš da moraš da ćutiš,
da se smanjiš, da nestaneš,
da bi bila voljena.

Nije ljubav strah u kostima.
To je rana koju neko drugi dodiruje,
a ti se praviš da ne boli.
Prava ljubav nije oluja.
Ne dolazi s grmljavinom, ne razbija zidove.
Ona ne viče da je tu,
ne traži da je dokazuješ svakim danom.
Prava ljubav je tiha.
Dolazi kao jutro nakon duge noći,
kao dah koji ti vraća život.

Ljubav je sigurnost
da se prepustiš u rukama jednog čoveka,
i da znaš da te neće povrediti.
Da će njegova ruka tvoju da drži,
čvrsto, nežno, odlučno,
i kad ti se ceo svet sruši.
Prava ljubav nije kad izgubiš sebe.
To je kad se konačno pronađeš.
Kad više ne tražiš ono što ne postoji,
niti se grčevito držiš za ono
što nikada nije bilo tvoje.

Nije ljubav kad svaki dodir budi samo bol.
Kad umesto osmeha dolaze suze,
kad umesto mira dolazi haos.
Kad ljubav traži da se dokazuješ,
da trpiš, da ćutiš, da se menjaš
do stepena što više nisi ti.
Prava ljubav je mir u grudima.
To je kada udahneš i pomisliš:
„Ovde pripadam.“

To je kad ti rame jednog čoveka
postane sklonište.
Ne privremeno, ne slučajno,
već zauvek.
Mesto gde duša može da se odmori,
da spusti sve terete,
da se ne plaši,
da prestane da beži.
I gde svaki njegov zagrljaj šapuće:
„Ostani. Ovde si sigurna.“