Utrnulo je srce
I preselilo se u moje grlo,
Kad sam je vidio s prozora
Nikad kupljenog
Zajedničkog stana.
Zakoračio sam na taj prag,
Da vidim
Je li ga neko kupio.
Da li neko živi
Sretnu priču
Koju smo nas dvoje
Htjeli pričati našem sinu i kćerci
Ušuškani toplim ćebetom
Na kauču u dnevnom boravku.
Otvorio sam prozor na terasi
Na kojoj smo ujutru
Trebali sjediti i piti kafu.
A onda sam je vidio.
Smeđu kosu do ramena.
Toliko sam se molio da je vidim,
A opet, bilo me je strah
Da je to stvarno ona.
Da li je došla da svjedoči
Sretnoj priči
Neko drugo dvoje ljudi?
Da li i ona mašta o istoj terasi?
Nije podigla glavu.
Samo je prošetala do iza zgrade.
Mislio sam,
Možda i nije ona.
Ne bih znao šta da joj kažem,
Osim da me njen parfem
Nikada nije napustio.
A toliko godina je prošlo.
Ostavio sam iza sebe
Sve što me vezivalo za nju,
Osim nje.
Izašao sam s terase i zatvorio prozor.
U hodniku su se čuli
Nečiji glasovi i koraci.
Dolazi sretni par
Da vidi naš izmišljeni
Zajednički stan.
Nisam im htio vidjeti lica,
Niti sreću.
A onda je poznati parfem
Ispunio sobu.
Ušla je u dnevni boravak
Ista smeđa kosa do ramena.
Držala je za ruku nekog
Koga nisam mogao prepoznati.
Najgore od svega je bilo
Što je iza njih dvoje,
Krijući se iza njenih nogu
Išla mini verzija
Muškarca pored nje.
Pogledala me je
I klimnula glavom.
„Dobar dan.“
„Dobar dan.“
Jedva sam izustio.
„Ako ste završili,
Mi bismo da pogledamo.“
Rekla je mirno,
Samopouzdano.
Ne oklijevajući
Pred nečim
Što je mene iznutra slomilo.
Izgubilo se sve
Što je i do tada postojalo
Samo kao izmišljeno.
Ta mirnoća se nije mogla izmisliti.
Zaboravila me je.