JAD GORKE VODE

-... i dosta gladni bili. Najviše kupus i kuluraba... ripa... oni reknu kuluraba, mi reknemo ripa. Dadnu nam kruva, na šest dana kilu kruva nam dadnu, znaš, i kad dobiješ oni kruv ne meš se odmaknut, dok teče mrva pojedeš, onda veži ture i meći potpas. Gladno se. Ne mere se. Manta se... A vako po noći kad nima stražara pa nađemo one... de se siplje bunjište, znaš, nađemo oguljina krumpira, nađemo kulurabe, nađemo, jamimo, ukrademo i jedemo, znaš. To je bolest, nije to rana... I više sam pojela ti oguljina neg u meni srama... Bile su to autentične riječi Šime Odak, Hercegovke („vako: pošta je bila Blatnica, a selo Građenik, kod Mostara“), snimljene na magnetofonskoj traci koju sam u očevoj radnoj sobi u jednoj od mnogih besanih noći, opijen mirisom starih knjiga pronašao zatrpanu ispod slojeva knjiške prašine. Navedene riječi sa početka priče bile su vezane za boravak u Njemačkoj u toku rata („u lageru blizu Lajciga“). Bila je zadnja noć mjesečeve zadnje četvrtine. Koja mi je kao po običaju u goste dovela insomniju (ili kako se već definiše nesanica) koja će ostati u gostima tokom svih noći punog mjeseca. Sve do prve noći mjesečeve prve četvrtine. Pošto sam hronično patio i od bibliosomnije (ili kako se već definiše opsjednutost mirisom starih knjiga) sa nepozvanom gošćom bih tih noći odlazio u očevu radnu sobu. Iz šale sam je nazvao crno-bijeli vremeplov (sjetna šala puna retro istine). Soba je redovno u pričama mirisala na stare knjige, indigo papir i drinu sa denfine filtrom. Ispovijest Šime Odak zabilježićemo ne dodajući i ne uljepšavajući ništa, sa stalnim strahom da skraćivanjem oduzimamo dio ljepote kazivanja, da izostavljamo neke detalje koji su njoj značajni, a nama se čine nebitnim. -Dušo moja draga, vako je to bilo. Mene je majka poslala u Mostar i potjerala sam konja da uzmem soli. Svezala sam konja, otišla i uzela sto kila soli, vratila se da dovedem konja. U to me je uhvatila Švaba i sa mnom na stanicu, i sa mnom u voz, i u Njemačku. Konj je osta, nit je majka znala za me, nit za konja, sve je ostalo... Treći dan su nas otjerali u fabriku blizu Lajciga. Onda su mi dali mašinu golemu da na njoj radim. I ja sam na toj mašini radila može bit dvi godine. Dali su nam aljine i ozdol vako debelo drvo, ozgor je ko ona... guma, jel, klampe. Kad ideš ko da gromovi za tom pucaju... -... Bilo nas je nima broja. Četiri splata lager... U fabriku je zarobnicima dogonio ručak jedan iz Stenjaka. Amid Iriškić. I on meni kaže: „Šime, šuti samo ćeš vidit što će jednog dana bit. Ja ću tebe odavdje izvuć“... U fabriki je bilo teško. Dobiješ onu jednu kevčiju, nemaš više. U dvaesčetiri sata jednom jedeš. Nemaš... samo imaš ručka, fruštuka nemaš, večere nemaš. A subotom imamo vako: tri zeničke, frtalj šećera, frtalj marmelade i kilu kruva. To nam je za osam dana. Pa ti crkni, ostalo nemaš više... Mantaš, mantaš, padaš od gladi. Ja sam umila sebi po tri ture smotat potpas, pritisnut kaišom da ne spanu haljine... Onda mi opade kosa, bože moj, opade kosa od nekake slabotinje, od šta ja sama ne znam. Počnu noge pod tom trepti, trepti, pa pani. To je sve glad bio. Pa, evo, i dan danas po nove marame raskinem da uvijem i ugrijem noge svoje. To mi je lager da i ta Njemačka. Dosta jada vidila, gorke vode popila, i plača, i svega, eee, bože... - Jednog dana dođe Amid i dva stražara. Oni njemu kažu: „Je l ona tebi žena?“ A on je meni reka prije: „Šime, kaži da si moja žena, ja tebe ne prisilim da budeš moja žena, samo oću da te izvučem odavde“. Pođemo izi lagera, jedan stražar naprid, pa ja i Amid, pa drugi stražar. Idemo na trajvan, ajd, ajd, devet stanica. Ugleda se neka šuma golema, golema, velju oće nas tu pobit. A u toj šumi ajvana, isana ko na gori lista. Ugleda se golema kuća, e, vala oće nas tu pobit i spalit i gotovo. Otvori oni stražar, biva, kapiju. Puna je to kuća naroda. Kad, pop čini molitvu. I oni su tu nas priveli kotaru i mene i moga Amida, biva vinčali, eto... - E, vako sam se upoznala sa Amidom. On je dogonio zarobnicima što rade ručak. A meni kaže: „Šime, šuti, jednog dana ćeš vidit što će biti...“ A kad mi je to započeo pričat bio griz ručku. Ko dičinji griščić, nije gušći. I ona jedna kevčija, ti crkni, nema više... Kaže on, biva: „Šime, da ti ne bi mogla još jest?“ Sama u sebi mislim: što me pitaš, pa bi i nu zdilicu, nu zdilicu i oni griz prigrizla, gladna sam, bolan. On meni kaže ima pravo i ovdi jest i kad dođe u lager ima pravo jest. On zna lapćat njemački, bio nabavljač. I on meni usuo ti griz i ja pojela. Meš čini kad mi je on griz da ja bi za nj dušu dala. I tako je on meni u srce uništa i zadnju krv bi za nj založila... I tako on meni negda mi dadne kruva, negda krumpira... Šta smo mi imali, dušo draga, po četiri one marke na misec. Šta ćeš ti, žalosna ti majka, da imaš di uzet nemaš za šta uzet... Onda nam započeli davat po sto komada cigara na misec. Ona kutija volika i sto komada. Ja davala cigare Amidu... Ja se razbolila u fabriki i bila perisana, a kad smo se vinčali Amid i ja više nisam radila u fabriki. Tada sam prišla u lager, pomagala u kuhinji, ribala, čistila i namještala krevete. Čistila sam i kancelariju kod lagfera i ona lagferica ona je mene privatila, znaš, ko majka, nema govora, nema nje ima duša. Ona meni uvik prvo da one aljine od Crvenog krsta... Ja bila vridna, radila i kod nje u kući... E, da mi je sad vidit onu Njemicu ko svoju pokojnu majku, tako mi je dobra bila, što jest jest, ima duša... I tako sam se promećala više nisam bila gladna... - Ona jedno vrime došlo da svaku večer idemo u sklonište. I jednu večer idemo u sklonište. I jednu večer u pola osam čujemo: pala Njemačka. Mi bili u skloništu. Merikanci, bog je da, osvojili sve... Zovu oni ko oće da ide u Meriku. Kaže Amid da idemo, ja kažem: neću. Ja ću na svoj kraj pa ti ko oćeš, nek smo se mi vinčali... - E, vako, četiri i po godine sam bila u lageru, a kad sam se udala za Amida imala sam devetnaest godina. Kad sam pošla u lager bila sam ko dite... - I kaže Amid: „Šime, sve što pred zakonima dužim su tapija za dva dunuma šume, dokumenta za ovaj život i vjenčanim papirima tebe za ženu. Na to te ne prisiljavam. Ako si voljna da započnemo život tim ulogom, spreman sam da još jutrom pođemo.“... - Nisam se primišljala. Pristanem ja, a nit znam gdje je Stenjak, nit gdje i u čemu ćemo živjeti. I prije no što me vinča Amid je nekako za me prirasta. Kad se u fabriku dogoni ručak mene radost čapi. Što zbog rane, što zbog Amida. Čula sam di neki stariji kažu kako insan tu ljubav u srce propušta kroz stomak. Đavol će ga znati. - I tako se iz Lajciga u vagonima koji vuku zarobnike u Sarajavo dovukli u Dobuj. Ozdol uz Usoru odali nemal deset sati. Cilu noć. U Stenjak smo stigli svitanjem... Šumu smo do pola iskrčili i tu započeli kuću. Nešto drva prodali, nešto ostavili. Poboli četiri direka, na četiri strane, ošeperali kuću, ni vrata, ni prozora... Kućili smo se još pet godina. - Onda se Amid razboli. Nije leža, nako, kaže teško mu... Odvedemo ga u bolnicu, bio je tad doktor Jurinac, ja od njega tražim da budem stalno uz Amida, on mi da i tako... Drugi dan ja bila uz njega. I kad je bilo šes sati večer on meni kaže: Bona, stara, je mi nešto teško, da ti, kaže, oćeš proć da ja sidnem, da ti glavu ovdje na rame stavim. Ajd, oću. Ja sila. Ne mogu, kaže, ja ću, kaže, lipo ravno leć, kaže, ako bi ja zaspa probudi me. Ja ga sam spustila, on lega, zaspa... nema više, ni beste, ni ništa... umri i gotovo... Ja počni plakat, ona bolničarka ne da, ima bolesnika...Kako neću plakat, moj je muž da je crni panj... - Oplakavala mog Amida ja godnu dana. Onda vidla da biva nima fajde...eto... i udala se za Niku Kujundžića... - Evo, trideset i prva godina smo zajedno nikad jedno drugom nismo rekli lošu rič... I, kažem, dosta me je jada ubilo, i golotinje, i bosotinje, i jada, i čemera, i prigonilo nas ko đavla, i gole, i bose...