Samo da nikad ne saznaš,
Da ti je trebala samo jedna poruka.
Da je par redova samo
Bilo i više nego dovoljno.
Da sjednem u taxi
Ili odem u onu svoju dugu šetnju gradom.
I šetajući tako,
Stanem na naše poznato mjesto.
Gdje bismo čekali jedno drugo
Kad bi neko javio da kasni.
Oboje smo ranije kasnili.
Ja svima.
Nezgodna navika.
I dan danas je rješavam.
Sad kad vratim film unazad
I razmišljam o tome,
Neobično je kako tebi
Skoro nikada nisam zakasnila.
Imala sam potrebu,
Neki unutrašnji sat
Koji otkucava i upozorava
Da ne kasnim.
Samo da ne saznaš
Koliko jedino tebi
Nikada nisam željela da zakasnim.
Ti si, s druge strane, uvijek kasnio.
Možda, jer ti je to stvarno bila navika,
A možda jer bih ja svaki put, bez izuzetka,
Neumorno čekala.
Samo da nikada ne saznaš
Koliko sam bila spremna
Neumorno čekati.
I dok su svi govorili da me ne poštuješ
Ili da prodajem sebe za sitne pare,
Ili da smo samo dvoje ljudi
Koji traže drugačije stvari,
Ja sam tvrdoglavo okretala glavu glasovima
I tražila način da ne saznaš.
Koliko mi je zapravo
Trebalo mnogo.
Topline, nježnosti, ljubavi, tvog povjerenja, bliskosti.
A koliko sam zapravo bila spremna
Uzimati malo,
Jer je to ono što mi se dobrovoljno nudilo.
Samo da nikada ne saznaš
Da razmišljam o tebi i nakon toliko mjeseci.
I da mi poskoči srce u grudima
I noge prestanu da budu moje,
Svaki put kad pored mene prođe
Neko s tvojim manirima.
Ili izgledom.
Samo da nikada ne dođe do tebe
To da se i dalje bojim.
I da mi je teško pomiriti se s tim
Da ćeš za neku drugu
Sam izabrati da budeš bolji.
Da njoj bude bolje s tobom.
Samo da nikad ne saznaš
Koliko će me boljeti
Ako vas negdje zajedno vidim.
A jedna poruka je bila
Sasvim dovoljna.
Samo da nikad to ne saznaš.
A sigurna sam,
Sve vrijeme znaš.