Ako vam kažem da smo moja porodica i ja živjeli u Tešnju, u jednoj običnoj kući, rekli biste: „Pa šta, normalno.“ I jeste, normalno smo živjeli, al’ vidjet ćete dok dođem do kraja,sudbina se zna poigrati s čovjekom k’o mačka s mišem.

Zovem se Mehmed. Žena mi se zove Ajša. Imamo dvoje djece, kćerku Selmu i sina Harisa. Selma ide na Filozofski fakultet u Sarajevu, pametna, bistra, uvijek knjiga u ruci. Haris, ponos moj, na Elektrotehničkom u Tuzli, dobar momak, vrijedni student.

Ja, ljudi moji, cijeli život u rudaru. Uđem u jamu dok je još noć, izađem kad je opet noć. Ruke mi tvrde, pluća teška, ali hej to je kruh .A Ajša… moja Ajša, dobra žena, al’ život je umorio. Zapustili smo se oboje, jer kad ti dani prođu u poslu i brigama, nemaš ti snage misliti na frizuru ili novu košulju. Al’ smo bili, vjerujte mi,normalna porodica. Nikad skandala, nikad problema.

Selma imala momka, zvao se Adnan. Tri godine veze, a nikad ga nije dovela. Kaže:
— „Babo, majko, neću dok ne budem sigurna da je to ozbiljno.“

A ja sam joj rekao:
— „Kćeri , ti si pametna, ti znaš šta radiš.“

I tako, prođoše tri godine. Kaže ona:
— „Večeras ću vas upoznati sa Adnanom. Biće večera. Nemojte kasniti, u sedam tačno da ste tu.“

Ja obukao staro crno odijelo, bijela košulja, kravata jedva stegnuta. Ajša svoju ljubičastu haljinu, onu što čuva za bajrame. Ljudi moji, bili smo uzbuđeni, al’ mirni ,vjerovali smo Selmi, znali smo da neće izabrati pogrešnog.

Dođosmo pred restoran deset minuta ranije. Kažem Ajši:
— „Bolje da čekamo mi nju, nego ona nas.“

Stade auto. Izlazi Selma, sva nasmijana. A pored nje, Adnan. Da vam kažem, ljudi moji… momak ko’ iz snova. Lijep, visok, kulturan, a kad mi pruži ruku i reče:
— „Dobro večer, ja sam Adnan drago mi je što sam vas upoznao "
…srce mi zaigra.

Uđosmo unutra. Njegovi javili, kasnit će zbog gužve. Adnan reče:
— „Nema problema, znam ja šta će oni naručiti.“

Počesmo pričati. Studira medicinu, hoće da bude hirurg. Kaže:
— „Želim spašavati živote.“

A ja u sebi mislim: „Meho, šuti, sretan si. Dobila ti kćerka čovjeka kakvog bi svaka majka poželjela.“

Ali, ljudi moji… vrata se otvoriše.

Ulazi njegova porodica. Ulazi ona.

Eh, da vam kažem… nisam vjerovao svojim očima. Srce mi stade, ruke mi se sledile. Bila je to Lejla.

Moja Lejla. Ljubav iz srednje, ljubav s fakulteta. Ona s kojom sam sjedio do kasno na klupi, s kojom sam dijelio i smijeh i suze. Bila mi je sve ja, budala, ostavio je. Rekao sam sebi: „Mlad sam, imam vremena, neću da se vežem.“

I sad… stoji tu, majka mog budućeg zeta.

Ljudi moji, kad me pogledala… oči joj pune šoka, al’ odmah iza toga ,prezir. Onaj ledeni, što ti prođe kroz srce ko nož.

Selma odmah skonta.Upita nas :
— „Babo, jel se vi poznajete ?“

Htjedoh reći: „Da, kćeri .poznajem je. Bili smo mladost jedno drugom…“ Al’ Lejla me prekinu:
— „Znamo se s fakulteta. Viđali smo se, ništa posebno. Nikad nismo imali komunikaciju“

Ljudi moji… da vam kažem,tih nekoliko rečenica me ubilo. Reče ona : „Nikad komunikacije.“ A ja sa njom dijelio pola života. Učila sa mnom, ljubila me, plakala zbog mene.

Sjedosmo. Tišina, ljudi moji, takva da bi nož mogao pasti i čuo bi ga. Ajša pokušava pričati, Selma se smješka, Adnan nešto objašnjava. Otac od Adnana zapričao se pravo .A ja i Lejla,šutimo.

Poslije večere, ona iziđe van da se javi na mobitel.Rekoh Ajši da me boli glava, da mi hrana nije legla. Izađem i ja, deset minuta poslije. Ona stoji. Sama.

Priđoh, pružih joj ruku. Ona je prihvati:
— „Kako si?“ upitah je.
— „Nemoj me pitati,ništa, Mehmede. Ne mogu vjerovati da nas je sudbina ovako spojila.“

— „Ni ja, Lejla. Svijet je mali, sudbina velika.“

Pogleda me. i reče:
— „Molim te. Nikad nikome ne govori za nas. Moj sin voli tvoju kćerku. Neću da im uništimo život. Za mene ti si samo prolaznik na fakultetu. Ništa više. Nikakva komunikacija osim porodično "

Eh, ljudi moji… klimnuh glavom. Šta ću drugo?

Danas moja Selma sretna, udala se za Adnana. Čekaju malu djevojčicu. Ja ću biti dedo. A Lejla… ona će biti nana. I gledat ćemo isto dijete, isto biće, al’ sa dva različita kraja.

Sudbina, ljudi moji, sudbina ti sve može uzeti, pa opet te ostavi da dišeš. Ali nikad ne vrati ono što si jednom pustio iz ruku.