U toku je sajam knjiga u Beogradu. I po prvi put otkako pamtim nije popularno na tviteru objaviti kako si na sajmu i kako čitaš. Štaviše, ako odeš na sajam proglase te Ćacijem (onim koji podržava režim) jer je neko odlučio da nije u skladu sa borbom protiv režima da se sajam održi.
Navodno je problem što je jedan od sajamskih dana i 1. novembar kad se u Novom Sadu planira veliko okupljanje u pomen na žrtve pada nadstrešnice.
Izgleda da neki izdavači i trgovci knjigama podržavanje protesta koriste kao marketinški potez jer znaju da Ćaciji baš i nisu skloni čitanju i da su studenti i ljudi koji su protiv diktature njihova ciljana publika (i mušterije čiji novac treba da uzmu). Bojkotom sajma vrište: Mi smo vaši kupite kod nas.
Ono što zanemaruju je činjenica da bi samo jednim preskakanjem održavanja sajma knjiga isti vjerovatno zamro, a koliko god to tužno bilo, sajam knjiga u Beogradu je jedno od najvećih kulturnih dešavanja na Balkanu, posebno jer je jedno od rijetkih koje je priuštivo običnom čovjeku.
Većina izdavača i pisaca koje poznajem, a koji izlažu na sajmu, su uz studente od prvog dana. I zaista nije fer nazivati ih ćacijima, posebno od strane izdavača koji su više trgovci i izrabljivači nego zaista izdavači.
Zato svi na sajam. Čitanje nije ćacijevski.