Steglo je u grlu,
Kao leptiricu čahura.
Mekana.
Ljepljiva.
Zagušljiva.
Sparina.
Puna sitne prašine.
Ljuspica što padaju
Sa krila leptirice.
A tek što su joj narasla.
Migolji svoja krila.
Raste.
Dok se čahura
Sve više zbija.
U svoja četiri zida.
Zarobljena.
Priljubljena
Uz sve što je pritiska
I guši iznutra.
Zlatni kavez
Koji je ustvari
Njena koža.
Preko usta joj je opna.
Nježna.
Tanka.
A tjera je da guta svoje riječi.
Vrisak
Koji bi najradije
Ispustila.
Pojela bi svoju čahuru.
Samo da iz nje više izađe.
Još malo.
Šapuću joj sitne vene
Po zidovima čahure.
Još malo
I bićeš slobodna.
Druge kad stegnem,
Oni se smanje.
Da budu dovoljni.
Da ne budu pojedeni.
Ali ti ne.
Ti rasteš.
Ti vidiš svjetlo kroz opnu.
Tebi nestaje zraka.
Ti hoćeš mene da pojedeš.
Zato te moram uzdrmati.
Da ti pojedem svaku želju
Da prestaneš da rasteš.
Kako bi inače
Rasla tvoja krila,
Ako te ne pritisnem toliko jako
Da želiš da poletiš?