Laza Kostic – čovek koji je sam sebi obukao ludačku košulju, čekajući sastanak za koji nikad nije imao hrabrosti. Čovek koji je beg od stvarnosti tražio u halucinacijama i snovima. Da li je voleo Lenku? Nesumnjivo. Ali je voleo više pokojnu nego živu.

Lenka Dunđerski – najmlađa od tri kćeri Lazara Dundjerkog, elegantna, obrazovana, govorila je nemački, francuski i mađarski, volela je da putuje, bila je vešta i za klavirom i konjskom zapregom. Izuzetna mlada dama koja je zaslužna za jednu od najlepših srpskih pesama ikada napisanih, a zaslužila je mnogo više.

Upoznali su se na imanju Dundjerskih kada je Lenka imala tek 21. godinu a Laza skoro 50. Tokom naredne četiri godine često su provodili vreme zajedno.

Laza je bio očaran njenom pojavom ali vrlo svestan činjenice da je ona mnogo mlađa od njega, između ostalog bio je prijatelj njenog oca a postojala je i nesrazmera u materijalnom stanju. Lenki ništa nije bilo važno, ni što majka misli da Laza tera prosce svojim prisustvom, ni što je stariji ni siromašniji. To je i zapisala u svoj dnevnik. Laza se borio sa razumom i osećanjima, čak je bio rešen da Lenku uda, za jednog jedinog, Nikolu Teslu. U toj borbi i begu od ljubavi odlučio je da se i sam oženi, Julijanom Palanački, miraždžikom.

´Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učinila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moje veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?`

Dva meseca nakon Lazine zendibe Lenka je preminula u Beču, iznenada od tifusne groznice, Ili je nešto drugo bilo po sredi.
Možda nije umrla od slomljenog srca. Ali srce koje dugo čeka, koje ne dobije odgovor – ono ućuti. A kad srce ućuti telo više nema šta da sluša.

Romantizovanje Laze Kostića mi nikada nije bilo jasno. Ljubitelji poezije su opčinjeni količinom ljubavi koju je negovao od momenta kada je upoznao i godinama nakon njene smrti. Deluje kao da je učinio sve sem da je voli onako kako je njoj to trebalo – bez obzira na posledice. Jer ljudi su licemeri. Dopada im se ideja o ljubavi više nego ona sama.

Nakon Lenkine smrti Laza se prepušta mašti, svojim snovima u kojima vidi Lenku koja za njega nikada nije bila smrtno biće već besmrtna čežnja, `voćka tantalska roda`.
U svom dnevniku Laza je zabeležio neke snove, od kojih su poznata 32 sna koja su prevedena i francuski jezik od strane njegovih prijatelja, a deo Dnevnika je nažalost uništen.

U 'Santa Maria della Salute' Laza ne piše o Lenki direktno, ali je svaka reč prožeta njom. On se obraća Bogorodici, moleći za utehu, a zapravo se ispoveda zbog toga što nikada nije imao snage da voli do kraja. Crkva postaje sklonište gde svoju nemoć prekriva veličanstvenim stihom. Lenka je uzdignuta na pijedastal svetice, ali tek onda kada je više nema. Tako je voleo Laza – siguran tek kada ljubav više ne može da ga ugrozi.

Lenka nije želela da bude pesma, želela je da bude žena koju neko bira bez obzira na cenu. Nije želela da zauvek ostane u stihovima već u njegovom naručju. Da je Laza imao hrabrosti da je voli tada, mi danas ne bismo imali ovo remek-delo. Ali baš zato je važno da se setimo – prava ljubav ne sme da ostane samo spomenik. Ona mora da bude izbor u trenutku bez straha.