Moju kuću za lutke je kupio moj babo, kada mi je bilo pet godina.

Donio ju je u velikoj bijeloj kutiji, u kojoj je stalo cijelo jedno more zgužvanih tankih bijelih papira i onih bezbojnih najlona koji su puni mjeruhića koji pucketaju pod prstima. Iznio ju je iz gepeka našeg starog porodičnog kamioneta i unio je u kuću.

Čekala sam ga na kućnom pragu. Bosih nogu, sa svojim bijelim štramplama i roze haljinicom. Čvrsto držeći svoju barbiku duge bijele kose, razbarušene od mog stiska i neprestanog igranja s lutkom.

To je bila moja lutka.

Ja sam se čak i kupala s njom. Kad bi me kupala u kadi, mama bi čučala pored mene, ali i dovoljno iznad moje glave, da bi mi napuni kosu šamponom i očisti uši, ramena i leđa. Mama je čučala, a na pločicama pored nje je bila moja lutka.

Od silnog jedva čekanja koje me je bilo obuzelo kad sam ugledala veliku bijelu kutiju u babinim rukama, poskakivala sam svojim malim nogama u mjestu, sve vrijeme držeći kažiprst desne ruke u ustima.

Babo mi se na ulazu u hodnik nasmijao i podigao kutiju uvis.

Rekao mi je: „Vidi šta imam za tebe.“

Popeli smo se do moje spavaće sobe.

Babo je spustio kutiju na pod i počeo kidati ljepljivu traku s nje. Otvorio je kutiju i počeo vaditi plastične zidove moje kuće za lutke, njen krov i minijaturne plastične predmete, koji će kasnije služiti kao sudopera, WC, tuš kabina u kući za lutke.

Sve, samo da lutki bude ugodno u kući.

Sve, samo da se lutka osjeća toliko dobro u svojoj minijaturnoj kući za lutke, da nema potrebu izlaziti napolje u svijet.

Kuća za lutke je bila spremna za useljenje do večeri.

Prvih nekoliko dana, ja i moja barbika smo spavale u kući za lutke. A onda bismo se do jutra nekako našle u velikom krevetu na sredini dječije spavaće sobe.

Računala sam, razvila sam sposobnost teleportacije. Ali opet, ako sam već mogla da se teleportujem s jednog mjesta na drugo, zašto sam odabrala da to bude baš krevet u mojoj kući?

Kad sam malo porasla, na svoje razočarenje, shvatila sam da ipak nemam sposonost teleportacije, nego da bi se mama ušunjala u moju sobu i iskoristila momenat kada bih ja bila u dubokom snu, da me svojim rukama teleportira u krevet.

Nekoliko mjeseci nakon što mi je babo kupio kuću za lutke, roze zidovi sa ljubičastim resama koje su dijelile tri sprata kuće jedan od drugog, bile su moje skrovište za vrijeme grmljavine koja je bijesnila napolju u toku zime, ali i grmljavine koja je bijesnila u našoj porodičnoj kući.

Mama i babo su se neprestano svađali.

Najmanja sitnica, neposoljena hrana, prljava čarapa ostavljena na podu pored kreveta, bile su dovoljni razlozi da se iz dnevne ili njihove spavaće sobe čuju povišeni glasovi, vriska ili slamanje kućanskih predmeta od pod.

Do kraja zime, bili smo u manjku tanjira i pribora za jelo i piće. A čula sam i da se moj babo zanimao za drugu ženu. Našu komšinicu Ljiljanu.

Jednog dana, sjedila sam na stepenicama na drugom spratu sa svojom barbikom.

To je bio jedan od rijetkih trenutaka kada sam izašla iz svoje kuće za lutke, osim kad se treba jesti, okupati ili pozdraviti s nekim.

U našoj kući je vremenom bivalo sve manje posjetilaca.

Svi su čuli da se moji mama i babo svađaju i lome stvari.

Svi su čuli i kada bi moj babo udario moju mamu.

Svi su čuli sve, ali se niko nije usudio zvati policiju.

Svi su mene i mamu kad bismo išle na pijacu ili kada bi me mama pratila u vrtić gledali kao vanzemaljce. A majke su zabranjivale svojoj djeci da se druže sa mnom. Ubrzo niko nije htio da se sjedi sa mnom u klupi ili da jede sa mnom u dvorištu.

Znalo se da nismo sretna porodica, a nismo se ni trudili tako predstaviti komšijama.

Na stepenicama, privukla sam svoju lutku pored sebe i pritisnula je uz svoje noge. Na spratu ispod, pričale su mama i mamina sestra, Selma.

Selma je imala svoj stan, nekoliko blokova udaljen od naše kuće, muža i dvoje djece, koji su bili stariji od mene. I naizgled, život kao pod konac.

Čula sam šolju za kafu koju je nečija ruka spustila na stakleni sto u našem dnevnom boravku i svoju mamu kako govori.

„Nađi mi jednu koju njen nije prevario. Ali što ba s njom?“, pitala je mama moju tetku, a svoju sestru, iako je pitanje više zvučalo retorički.

To što je babo varao moju mamu s komšinicom od prekoputa, Ljiljanom, kojoj sam odrasla na rukama, nije bio najveći problem u glavi moje mame. Veći problem je bio što je Ljiljana srpkinja.

Jedno poslijepodne, sjedila sam u svojoj kući za lutke, kada je moje nerazgovjetno i tiho pjevanje, prekinuo mamin povišeni glas i vrištanje koji su došli iz kuhinje. Učinilo mi se da je mama vrisnula: „Nećeš više, ja ti se kunem.“

Od tog trenutka, zidovima kao da je prolazio eho maminog glasa. Eho, onda tajac.

Prislonila sam dlanove na uši i zatvorila oči. Počela sam pjevati svoju pjesmu nerazgovjetnih stihova da pobjegnem od tišine koja je rušila zidove kuće u kojoj sam se rodila.

Odjednom, ispred očiju mi je prošao trag svjetlosti spolja, kao da je neko razgrnuo vrata moje kuće za lutke. Osjetila sam mamine ruke na svojim rukama. Izvukla me je iz lutkine kuće. Počela sam plakati. Po prvi put me je mama uhvatila toliko čvrsto, da boli. I po prvi put sam osjećala da se nešto jako loše dešava.

Otvorila sam oči i ugledala mamu kako ubacuje nešto krvavo i zamotano u kuhijsku krpu, onu kojom je brisala moja usta kad se isprljam hranom, u moju kuću za lutke. Izašla je iz kuće za lutke i pogledala me je. Uhvatila me je za obraze i zagrlila.

Čula sam kako je neko naglo otvorio vrata u hodniku i ušao u dnevni boravak. Djelovalo je kao da ih ima više. Počeli su nas dozivati. Ubrzo je jedan od njih, visok i u policijskoj uniformi, s pištoljem u jednoj ruci, ušao u moju spavaću sobu. Oči su nam se srele. Počela sam plakati. Mama me je grlila, kao da njih nema.

Kad su komšije čule mamin vrisak, ovaj put su pozvale policiju. Došli su i mamina sestra Selma i njen muž.

Čula sam Selmin vrisak iz dnevnog boravka.

Selma je ušla u sobu i uzela me je u naručje. Zagrlila je mamu, tako da sam ja završila između njih dvije.

Mama je samo ponavljala: „Pao je...pao...pao je...“

Dok smo silazile niz stepenice na drugi sprat, kroz otvore na rešetkama stepenica, vidjela sam da stavljaju mog babu u crnu vreću, nalik onima u kojima su on i mama iznosili smeće iz kuće. Čula sam kako jedan policajac ponavlja drugom koji zapisuje: „Nekoliko ubodnih rana od stakla. Nekoliko komada stakla zaglavljeni u abdomenu. Smrt na licu mjesta.“

Nekoliko noći sam spavala kod tetke Selme, dok je moja mama bila na policiji. Kad je došla po mene da me vodi u kuću, rasplakala sam se. Nisam htjela da se vraćam u lutkinu kuću. Nisam vidjela predmet koji je mama na brzinu sakrila u lutkinu kuću, ali sam znala da lutkina kuća više nije ista.

Mama je uhvatila u naručje i pokušala me smiriti zagrljajem, ali što me je više privlačila sebe, to su me njene ruke više gušile. Na kraju me je na morala na silu iznijeti iz tetkine kuće u auto.

Na putu do kuće sam je pogledala i pitala: „Čeka li nas babo kući?“

Oči su joj bile uprte u put kojim smo vozile. Pogledala me je na kratko i lice joj se smekšalo. Uhvatila me je za ruku.

„Babo neće više dolaziti. I srećo, ovo nam je zadnji put da pričamo o njemu. Može?“, ona se okrenula prema volanu i povremeno skretala pogled na mene.

Ja sam neko vrijeme samo gledala u nju, a onda sam izvukla svoju ruku ispod njene i okrenula se prema desnom retrovizoru.

U stomaku mi je rasla neka rupa. Mogla sam je vidjeti kao crnu rupu, koja se sve više širila i cijepala, kako smo se približavale lutkinoj kući. Nisam mogla da pretpostavim, ali kasnije će se iz te crne rupe u mom stomaku često pojavljivati nečija ruka i hvatati moje lice. Čim bi ruka uhvatila moje lice, ja bih se samo smrznula. Ne bih imala osjećaj za vrijeme i mjesto.

Danima sam izbjegavala kuću za lutku, a onda sam jednom odlučila da zavirim u nju i otkrijem šta je to moja mama sakrila unutra, a što je i policajcima promaklo.

Bio je to dugi kuhinjski nož. Svuda po kuhinjskoj krpi je bilo krvi.

Čula sam mamine korake u sobi. Otvorila je vrata moje kuće za lutke i izvukla me napolje. Nož je ostao otkriven iza mene.

„Zar ti nisam rekla da ne diraš to, dok ja ne smislim gdje da ga odnesem?“, pitala me je mama.

Čule smo kako neko zvoni na ulaznim vratima.

„Tu me čekaj. Brzo ću.“, rekla je mama.

Čim je mama izašla iz moje sobe, ponovo sam se sakrila u svojoj kući za lutke.

Glasovi koji su dolazili iz hodnika i dnevnog boravka, postajali su sve glasniji. Čula sam nečije korake na stepenicama koje vode na drugi sprat i mamu kako ih pokušava zaustaviti.

Neko je ušao u moju sobu i zadržao se nekoliko trenutaka. Onda se sagnuo i otvorio vrata lutkine kuće. U jednom kraju sam bila ja, a u drugom krvavi nož i kuhinjska krpa.

Policajac je pogledao prvo u mene, pa u nož. Tražio je drugom policajcu da podigne krov moje kuće za lutke.

Viknula sam i počela nogom udarati od zidove lutkine kuće.

Jedan policajac je sklonio krov, a drugi je izvukao mene.

Jedan od policajac je stavio lisice na ruke moje mame. Uzeli su nož i krpu, ali i moju kuću za lutku.

Više me nije imalo šta štititi od spoljnog svijeta.

Ja sam od tada počela da živim kod tetke Selme. Kad me pitala šta želim da mi donese iz stare kuće, rekla sam da neću ništa.

„Ni lutkinu kuću?“, pitala je tetka.

„Ni lutkinu kuću.“, odgovorila sam joj.

Lutkinu kuću su vratili, jer nisu unutra našli više dokaza. Par kapljica krvi je završilo po njenim zidovima i znala sam da me lutkina kuća ne bi više mogla štititi.

Svoju mamu sam vidjela samo jednom i to na svoj 18. rođendan.

Rekla sam joj sve, osim koliko crna rupa u mom stomaku nikada nije sasvim zacijelila. A ruka koja izlazi iz nje i hvata me za lice se pojavljivala pri svakom većem stresu.

Kuća je i dalje bila tu, ali lutka više nije željela da živi u njoj.