Njegov dodir na tuđoj koži
je postao senka što se šunja,
tiho, hladno, bez daha,
neka tuđa ruka sada nosi tvoj dah,
a ja stojim u tišini,
brojim svaki tvoj pokret koji nije moj.

Gde sam bila ja u tom trenu?
U sobi gde je nekad držao mene,
gde je moje ime pisao,
gde su ruke grejale jedno drugo,
a sada tuđi prsti ostavljaju trag
na mestu gde je nekad bilo naše.

Njegov dodir, što me je nekad grejao,
sad je tuđi vetar što odnosi proleće,
kao da ne postojim,
kao da sam samo senka u njegovoj prošlosti,
dok ja nosim prazninu u grudima.

Da li oseća hladnoću što ostavlja?
Da li zna koliko boli saznanje
da kad ga više nema, da ga neka druga ima?
Njegov dodir na tuđoj koži
je moje tiho prokletstvo,
moja neizrečena patnja,
senka ljubavi što nikad neće biti cela.

I dok on greje njeno telo,
moje srce uči da voli bol,
da pamti, da pati, da diše u tišini.
Njegov dodir, sada tuđ,
i dalje živi u meni,
kao senka, kao ruka što nikad neće biti moja,
kao mesto zauvek prazno,
a ipak, zauvek moje sećanje.

Autor: Viktorija Stojovska