Toliko genijalnih mislilaca,
setite se Ničea, Deleza, Eriha Froma,
A mi smo mišljenje sveli na nebuloze Dragana J. Vučićevića.

Koliko genijalnih žena oko nas za gledanje,
nekad samo treba otići u pozorište i odmoriti dušu,
a nama se ne skidaju sa TV-a Jovane Jeremić, Zavetnice, samozvane Dive
i ostale zagađivačiće javnog prostora,
koje za sve znaju, osim za sramotu.

I umesto lepog, smislenog i dobrog, izazivaju intenzivni nagon za povraćanjem...

Toliko genijalnih pisaca,
setite se samo Andrića, Selimovića,
Koju god rečenicu da pročitaš, zastaneš.
A nama su najprodavanije biografije Lukasa, Kije Kockar i da ne nabrajam.

Koliko genijalnih religioznih mislilaca,
setite se samo Berđajeva, Šestova i sličnih,
a mi smo religiju sveli na Porfirija i razna praznoverja,
umesto istinsko proširenje duše, koje nadilazi sve granice.

Toliko genijalnih politika,
Primera kako treba voditi društvo, selo, grad, ulicu,
A mi smo sve zatrovali virusom zvani Vučić, i njemu slični.

Gde god da odeš u svet,
naletećeš na nekog našeg uspešnog čoveka.
Svima su dobri, samo nama nisu.
A mi stavljamo doktore smrt da nam vode zdravstva,
Bokane da nam vode kulturu i umetnost,
Vuline da nam vode vojsku,
Dačiće da nam vode policiju.

Ko nije dotakao vrhove nečega,
nego sve posmatra iz žablje perspektive,
ne vidi visine, daljine,
nego bi sve da prilagodi sebi.

Zato je sve oko nas tako malo,
ne zato što smo mi veliki,
nego zato što drugi ni ne znaju za let.

Sabotiraju nešto što ne razumeju.

A i kako bi?

Nisu tu da prosvetle, unaprede, podignu,
nego da obezvrede sve što ih prevazilazi.

Srećom, uvek postoje beskrajni prostori u nama,
koje nijedna loša atmosfera ne može da uguši,
nijedan fah–idiot,
nijedna sitna duša,

koja se dohvatila funkcije.

Slobodna duša sve nadilazi,
i uvek iznova stvara.

Ko to živi,
zna o čemu pričam.

Mi smo bar deo toga probudili u sebi.
Žao mi je samo onih,
koji prolaze kroz život žedni pored vode,
gladni pored trpeze pune darova,
zaslepljeni pored najlepših predela.

Kada ti pogrešni stave pogrešne naočare,
sve što vidiš, vidiš pogrešno.

Umesto rajeva – pakao.

Toliko je perspektiva za promeniti,
i umesto dole, ili oko sebe, samo se malo izmaći,
i videti čitav jedan novi horizont koji se pruža,
koji se ne vidi od buke, ispraznosti, malodušja.

Kakve gledamo, takvi postajemo,
a ono pravo nas uvek čeka.

Vrhunska vrednost je vrhunska vrednost,
u svakom vremenu.

Ličnost je ličnost.

Nema izgovora,
samo pitanje da li smo spremni na taj let,
ili večno nešto i nekoga čekamo.

Da padne, da dođe, da ode,
I na nama je.

I mi smo društvo.

I mi smo svet.

I mi smo promena za koju se borimo.