Tog dvadeset i šestog dana mjeseca aprila, godine hiljadu devet stotina devedeset i druge, sjedeći na kućnom pragu, gledao sam sjaj nepomračenog sunca kako izlazi iz stvarnosti. Bližilo se podne a ja sam tek bio ustao. Do ponoći su me držali budnim zvukovi „kucanja“ na pisaćoj mašini koji su dopirali iz očeve radne sobe: kuc, kuc, kuc, kuc-kuc-kuc, kuc, kuc, kuc-kuc… Takvi nejednaki ritmovi smjenjivali su se u našoj kući mnogih noći, skoro do jutarnjih sati. Otac je stalno bio u nekakvoj trci s vremenom, a na moj apel za mirnim snom u šali bi odgovarao da nas ta mašina hljebom hrani i da novine ne mogu da čekaju dok se ja naspavam. Otkucaji na mašini su me neodoljivo podsjećali na pojedinačnu i rafalnu paljbu koja se već mogla čuti po okolnim brdima iznad grada. U početku sporadično, kasnije sve češće. I žešće.

„Hoće li i u našoj ulici biti rata, tata?“
„Ma kakvog crnog rata, razum će da nas brani“, nevješto bi odgovarao otac.

Nakon doručka, koji je često bio ujedno i ručak, ušunjao sam se u očevu radnu sobu. Mirisala je na indigo papir, mašinsko ulje i „drinu“ bez filtera. Na stolu, pored pisaće mašine, stajala je kopija teksta koji je otac pisao te noći.
Priča je imala nadnaslov „Zapis iz pomrčine“, naslov je bio „Snovi o suncu“, podnaslov „Umjesto rekvijema“, a govorila je o eksperimentalnom razvojnom projektu za korišćenje sunčeve i drugih obnovljivih vidova energije za objekte, koji je trebalo da se realizuje u Bosanskom Brodu i u čijem ostvarenju bi učestvovali stručnjaci iz brojnih univerzitetskih centara tadašnje države, od Ljubljane do Skoplja.
Počinjala je riječima: „Ovo je trebalo biti napisano prije rata. U septembru ili oktobru prošle godine. Događaji što su uslijedili bacili su u zasjenak sve snove o budućnosti. Suva informacija puna riječi: eksplozija, krv, mržnja, dogovor, pregovor, zabrana...preplavila je novinu. Za inat, duboko se ne mireći sa krvavim bosanskim proljećem, pišem o tome kako se u Bosanskom Brodu sanjalo sunce. Da, u onom Brodu o kome agencija ta i ta javlja da, ako se nastavi sa bombardovanjem, bit će izbrisan sa geografskih karata. U onom Brodu koga je, bar za mene, simbolisala baklja na Rafineriji. Prije nekoliko večeri baklja se proširila na sto metara, a bila je visoka neki kažu sto, a neki petsto metara. U onom Brodu u koji sam rado odlazio na književne večeri, smotre horova, likovne izložbe ili tek usputno svraćao na piće. Kažu sve je srušeno.
Gospode, a kako su lijepo sanjali o suncu…“
Zatim je opisan sadržaj projekta, šta se namjeravalo i kako raditi… a na kraju, nešto kao zaključak, kao poruka, kao zakletva…
„A jednoga dana, kad sve ovo prođe, a mora proći (panta rei), oni koji prežive a zgotovili su ovu čorbu, moraće da pogledaju jedni drugima u oči. Možda će za to i imati drskosti. Hoće li, međutim, moći da pogledaju u oči potomcima izginulih? A svi nećemo izginuti. Za inat!
Pa ipak, neću da pišem rekvijem ni Brodu, ni Derventi, ni Kupresu, ni Foči… ni Bosni, ni Hercegovini. Za inat - neću! Neću ovog samrtnog proljeća da mislim o stvarnosti. Hoću da sanjam sunce.“

Pročitavši priču osjetio sam mučninu. Mislio sam da joj je uzrok miris indigo papira, mašinskog ulja ili „drine“ bez filtera. Izašao sam na svjež vazduh i sjeo na kućni prag. Vazduh nije bio svjež, mirisao je na tugu i pepeo. Mučnina je bila uporna.

Trećeg dana po izlasku novina sa očevom pričom, pod okriljem noći, četa za pomračenje se prišunjala iza leđa suncu, prije samoga njegovog izlaska na nebo iznad našeg grada. Kratkim i dugim rafalima, minobacačkim i tenkovskim projektilima pucali su na izlazak i ranili novo začeto jutro. Suncu se vid pomračio. Kroz zavoje jutra, satkane od prljave magle, probijale su se crvene kapi budućih dešavanja od kojih će sunce potpuno izgubiti vid. Nastaće kao katran gusta pomrčina. Ranjenom jutru, danu bez vidnog sunca, nespokoju noći, dodaćemo još napetu kišu straha, nemir vazduha beznađa i dobićemo idealnu atmosferu za doček detonacija stvarnosti i u našoj ulici.

Otac nije bio u pravu. Razum nije odbranio našu ulicu.

Pomračeno sunce smo napustili u izbjegličkom konvoju.
Svakom odlasku bilo kuda iz naše kuće prethodila bi žučna rasprava. Mi smo u putne torbe trpali sve što nam je bilo pod rukom, otac bi neke stvari vadio, govoreći da trpamo nepotrebno i da sve to nije lako nositi… Ovoga puta je jedva čujno samo izgovorio: „Ponesite sve što mislite da će vam trebati“.
„Šta ćemo s ovim novinama?“
„Kako – šta? Baci. Čekaj!“
Uzeo je makaze i pažljivo izrezao svoju priču Snovi o suncu.
„Neka ostane bar ona. Da se vidi kraj jednog dijela života“.

Rijetko smo s ocem govorili o ratu. Skoro nikada. Rekao je samo da dok traje pomračenje u Bosni on neće napisati ni riječi. Jednom je kazao da će „Bosna ostati kao zanimljiva zagonetka i za filozofe, i za književnike, i za antropologe, i za sociologe, i za psihologe, i ne znam za još kakve –ologe, jer je jednostavno neshvatljivo da komšija komšiji može činiti takav zločin, a da su do juče zajedno sjedjeli, jeli, pili, veselili se, drugovali i tugovali. To je nešto izvan zdrave pameti“.

Post festum I: Poslije pet i po godina ponovo smo ušli u svoju kuću. Na tavanu, među raznom starudijom, otac je pronašao svoju pisaću mašinu. Sa puno pažnje, skoro nježno, očistio ju je od prašine, uvukao list hartije i pokušao da piše. Traka je bila suva, ostavljala je jedva vidljive i teško razumljive tragove.

Post festum II: Mnogo godina kasnije, otac je pokazao mašinu mom sinu, svom unuku.
„Na ovome je tvoj djed pisao“, pohvalio se.
„Samo tastatura? A gdje su kućište i monitor?“, pitao je mališan.