Bila je u našoj kući jedna mala soba koja nije imala nikakvu drugu namjenu, osim da se u njoj piše i čita.

Nalazila se između moje i mamine i babine spavaće sobe. Bila je četvrtasta, okružena sa dva zida koja su prekrivala dva visoka drvena ormara s policama punim knjiga.

Na donjoj stalaži jednog od ormara bila je stara pisaća mašina koju je moja nena s mamine strane ostavila mojoj mami, a onda i meni. Sjećam se da je strogo naredila mojoj mami da pisaću mašinu naslijedim ja kad malo porastem i budem imala dovoljno godina da mogu pisati i čitati.

Nena se, za vrijeme svog života, nadala da ću i ja otkriti svoj talenat za pisanje i ljubav prema mirisanju papira u knjigama. Kako u onim starim, koje su u našoj porodici išle od ruke do ruke, tako i u onim novim, svježe odštampanim.

Ja sam se rodila u familiji pisaca i pjesnika. I s mamine i babine strane, skoro svi su voljeli da pišu i čitaju. Bilo je naravski i za očekivati da i ja zavolim pisanje i čitanje.

Ja sam u sobu za pisanje dolazila da crtam. Izvukla bih jedan čisti i bijeli papir, koji se nalazio na gomili papira na donjoj stalaži drugog drvenog ormara i donijela drvene bojice iz moje spavaće sobe.

Kad sam se razboljela, malo sam manje dolazila u sobu za pisanje. Ne zato što nisam više voljela sobu za pisanje ili željela da crtam u njoj, nego zato što su me boljela ramena, stomak i noge. Nekad bi me mama i babo nosili do kupatila, jer ja nisam mogla stajati na svojim nogama. Ležala sam u svom krevetu i čekala da me mama i babo nahrane ili donesu jednu od dječijih knjiga koje su stajale na policama u ormarima u sobi za pisanje.

Moj krevet je bio mali i uzak, pa bi se samo jedno od njih dvoje uvuklo kod mene u krevet, grijali me i čitali priče iz knjige.

Mama mi nekad ne bi ni čitala. Samo bi listala knjigu i pokazivala mi slike u toj knjizi. Možda su i nju boljele ruke i noge i možda je i njoj bilo muka, pa bi bila previše umorna da mi čita.

Ja sam u svojoj sobi morala čekati i jednog čiku, koji je dolazio iz bolnice da mi da injekciju svako jutro da brzo ozdravim i budem ponovo jaka. Jednom sam ga pitala koliko mi injekcija još treba da mogu ponovo ustati i crtati u sobi za pisanje. Tu je zaćutao.

Čiko iz bolnice nije bio jedini koji je ćutao kad bih ga pitala to pitanje. I mama i babo su isto ćutali. Ustvari, kad malo bolje razmislim, nikada mi niko nije odgovorio na to pitanje.

Sjećam se da sam jednom mogla sama ustati iz kreveta, jer sam htjela ići u WC. Piškilo mi se. Izašla sam iz svoje sobe i čula mamu kako plače u sobi za pisanje. Pričala je s nekim na telefon. Približila sam se drvenim vratima i naslonila glavu na vrata. Nikad nisam bila dovoljno visoka da sama otvorim vrata sobe za pisanje. Ili se metalna brava uvijek pomjerala prema gore, kad god bi joj se moja ruka približila. Nisam baš razumjela sve što je mama rekla nekome na telefon, ali mi je u glavi ostalo da imam neku bolest krvi.

Jedne noći sam dobila visoku temperaturu i sve sam slabije i slabije vidjela. Mama mi je nekoliko puta brisala krv koja mi je curila iz nosa. Nisam se plašila krvi. Bila je kao voda. Samo malo gušća od vode. I crvena.

Zaspala sam i mislim da sam baš dugo spavala. Kad sam se probudila, moja soba je bila hladna i u njoj nije bilo nikoga. Ali sam čula mamin i babin glas iz kuhinje na donjem spratu. Ustala sam iz kreveta i otrčala do kuhinje. Mislila sam da će se mama ljutiti, kad me vidi da hodam stepenicama bez čarapa, ali nije. Nije me uopšte ni gledala. Ni ona, ni babo. Niko me više nije gledao. A ljudi su dolazili i dolazili. Nisam ni znala da me je toliko ljudi znalo.

Ja sam sve vrijeme bila u sobi za pisanje. Nisam se više osjećala slabo i nisam više imala temperaturu, pa sam mogla ponovo crtati. I tako su prolazili moji dani.

U sobu za pisanje bi nekad ušla moja mama i plakala. Poredala bi sve moje crteže na sto i gledala ih. Tapkala sam je po ramenu da mi ne kvasi papir suzama, jer će papir propasti, ali me nije slušala. Samo je plakala. Mnogo je pisala. I ona i moj babo.

Nisu me mogli vidjeti, ni čuti, ali znam da su znali da sam tu. Nekad bih namjerno ugasila plamen na svijeći ili pomjerila kraj zavjese. Mislim da je moja shvatila da sam to ja, više nego moj babo. Otad je svaku noć palila po jednu svijeću u sobi za pisanje. A ja bih joj prišla i dunula u njen plamičak. Tako sam znala da moja mama zna da sam tu.

Našla sam i svoju sliku na ormaru. Bila je uokvirena zelenom bojom. Moje lice je bilo u malom kvadratiću. Bila su tu i neka slova i brojevi. Znate, ja nikad nisam naučila da čitam i pišem. I nikad nisam pisala na staroj pisaćoj mašini moje nene. I nikad nisam odgonetnula šta je ta bolest krvi koju sam imala.

Jedan dan je moja mama ušla u sobu za pisanje držeći ruku na svom stomaku. Sjela je na drvenu stolicu za stolom na kojem sam ja obično crtala. Smijala se. Nije gledala u mene. Gledala je okolo i u svoj stomak i smijala se. Rekla je naglas da je sretna. I da se nada da sam i ja sretna.

Otkriću vam malu tajnu. U maminom stomaku je bila mala beba. Curica, kao i ja. I da ja nisam imala bolest krvi, ja bih toj curici bila seka. Ja sam znala da će mama imati bebu i da će to biti curica, prije nego što je to moja mama saznala.

Otvorila je prozor. Sunce je pomaljalo svoje zrake po koricama knjiga u drvenim ormarima. Čula sam ptičice kako pjevaju. Nije više bilo hladno.

A onda sam čula nenin glas. Rekla mi je da je u redu. Sad mogu da pustim. Mama će biti dobro. Moja seka će biti dobro. Babo će biti dobro. Sve će biti dobro. Rekla mi je da ću i ja biti dobro, jer ću biti s njom. I da će me ona naučiti da pišem i čitam. I da ćemo zajedno pisati na pisaćoj mašini. Tamo gdje je ona, na hiljade je različitih pisaćih mašina, koje samo čekaju moje ruke.