Kada letiš nepoznatim nebom poželiš se vratiti poznatom.

Onom čije ptice poznaješ umjesto da upoznaješ nove.

Lakše je.

Ne moraš ispočetka objašnjavati sebe.

Dok se okreneš, letiš nebom kog se potajno plašiš.

Ne plašiš se zapravo neba, nebo kao nebo, već onoga na šta ćeš naići.

Onih koje ne poznaješ.

Onoga što ne poznaješ.

Iz tog razmišljanja proizilazi osjećaj da je zrak oštriji, hladniji, jači i da će te svakog momenta srušiti.

Istina je da je zrak potpuno isti i da jedino ti možeš biti ona koja će srušiti samu sebe.

Dok razmišljaš da li je pad moguć iznenada vidiš pticu nalik sebi.

Sa istim strahom u očima i srcu.

Ne razmišljaš pretjerano o njoj, a onda za nekoliko minuta sletite na istu granu.

U kratkom momentu počeh letjeti zajedno sa tom pticom.

U kratkom momentu je upoznah, veselu i radosnu. Onu koja donosi sreću.

U kratkom momentu postade moja saputnica.

U kratkom momentu postade jedna od onih ptica koje poznajem. Koje volim. Do kojih mi je stalo.

Za koje hajem.