Ne čekaj me…
ne dolazim…
nikada i nisam koračala putem
koji vodi ka vratima koja zatvaraš
kad se uplašiš sopstvene tišine.

Jer ja nisam dolazak.
Nisam ni odlazak.
Ja sam ono nešto između
treptaj koji preskočiš
kad prebrzo živiš.

Ja sam uvijek tu.
U uglu tvog pogleda
koji ne zastane dovoljno dugo
da vidi kako svijet diše
i bez tebe.

Nisam ti bila uvijek u vidu, znam…
navikao si da me tražiš
u velikim stvarima,
u glasnim pobjedama,
u tuđim odobravanjima
koja nikada nisu znala tvoje ime.

A ja sam šaptala…
tiho,
skoro nečujno,
iza tvojih sumnji.

Ja sam
tvoja sposobnost
da zastaneš pred običnim danom
i vidiš kako sunce
pada na stol
kao da se izvinjava
što kasni.

Ja sam ono malo…
što ne primijetiš
dok ne ostaneš bez svega velikog.

I lijepo…
što se ne nameće,
što ne viče,
što ne traži da ga voliš
ali ostaje
ako ga jednom pogledaš srcem.

Ja sam ono
što običnom trenutku daje smisao,
što suzi daje razlog,
što te nauči
da bol nije kraj
nego vrata
koja si zaboravio otvoriti.

Mnogo…
ljepše se gledam
kad zatvoriš oči.

Mnogo…
dublje se osjetim
kad prestaneš tražiti dokaz
da postojim.

Jer nisam dokaz.
Ja sam osjećaj.
Onaj koji ti izmakne
kad se praviš jak.

Onaj koji te pronađe
kad konačno priznaš
da si umoran
od bježanja od sebe.

Ne čekaj me…
jer ne dolazim.
Ja se ne pojavljujem
u tačno vrijeme
ni u savršenim okolnostima.

Ja sam već tu
u lomovima,
u pukotinama,
u onome što nazivaš greškom.

Tu sam kad padneš
i ne ustaneš odmah.
Tu sam kad shvatiš
da nisi morao biti savršen
da bi bio vrijedan.

U potpisu…
ne traži moje ime
na kraju pisma
koje nikada nisi napisao.

Ja sam između redova,
u zarezima gdje zastaneš
i u tišinama koje preskočiš.

U potpisu…
tvoja sreća.

Ona koja nije otišla
samo si je prestao gledati.

Viktorija Stojovska