Gledao je kroz prozor dok se pepeo iz Fabrike-nijedne-stvari mešao sa narandžastim vazduhom. Nije to bila ona narandžasta koja podseća na leto i koktele na plaži, na bose noge i lenje večeri. Ovo je bila ona druga — narandžasta što grize dugo, tiho, kao alarm koji se ne može isključiti.
Warning ili danger?
Danger je uvek lakši — znaš gde si ga zajebao.
Warning samo stoji.
I svi stoje s njim, u toj boji koja grize, sa rukama u džepovima i pogledom u beton.

Fabrika je radila. Naravno da je radila. Svaki dan se oglašavao njen zvučni signal tačno u 06:00, i svaki dan su radnici izlazili iz nje tačno u 14:35, sa istim praznim rukama sa kojima su i ušli.
Ulazak niko nije video.
Nije bilo smene u pokretu, nije bilo kapije koja se otvara, ni truba autobusa što dovoze radnike.
Samo bi odjednom — bili unutra.
Ponekad su iznosili papir. Ponekad nešto veće, u tamnim, neprozirnim kesama. Kada je papir, onda je obavezno jedan papir, u tri primerka čisto da pokažu da je sve kako treba. Kad je kesa — ne pitaš. Samo gledaš u drugu stranu.
Na velikom bilbordu iznad ulaza, faca tipa koji iskače iz svake čorbe, spota i govora o perspektivi. Onaj što obećava digitalizaciju dok zgrće ogrev isključivo za sebe, pisalo je:
„Ovde se stvara budućnost.”
Ispod toga, sitnim slovima: „Molimo ne prilazite dok traje nada.”
Svi su znali da tu nema proizvodnje. Nije bilo ni dima pravog, nego ispuštenih laži. Sistem za ventilaciju bio je povezan direktno s arhivom. Kad god bi se pojavio inspektor, zapalili bi jedan dokument iz 1984. i pustili dim kroz cev.
Bio je to najskuplji deo postrojenja.

Proizvodili su dim koji potvrđuje da se nešto dešava.
Postojala je legenda da je nekada, davno, jedan od radnika uzeo šrafciger iz fabrike i uneo ga nazad sutradan kako bi probao da pokrene mašinu koja se nikada nije uključivala. Niko mu nije rekao hvala. Posle su mu isekli dodatak na platu jer nije poštovao proceduru.
Ipak, pričalo se da su u fabrici postojale prostorije zaključane još od devedesetih. U njima — televizori, delovi traktora, konzerve sa zastarelim rokom trajanja, i krpe za brisanje budućnosti. Sve zavedeno u inventar. Sve još čeka otpremnicu.
Jedan bivši radnik, pre nego što su mu uzeli jezik, rekao je: „Mi ne proizvodimo. Mi redistribuiramo stvarnost.”
Niko ga nije razumeo i mislili su da je skrenuo s uma.

Kada bi inspektor naišao, svi bi obukli iste uniforme, istog kroja, različitih godina i tela. Stajali bi u krugu, kao sastanak u toku. Jedan od njih bi pročitao plan:
„Povećanje rada u sektoru A, smanjenje proklizavanja u sektoru B.”
Inspektor bi klimnuo. Zapisao. Zadovoljan tišinom.
„Biće vetra sutra,“ rekao je starac na klupi ispred zgrade, više sebi nego drugima.
U njegovim rukama — novine iz prethodne sedmice. Na naslovnoj strani — reportaža o fabrici, ovoj i mnogim baš takvim širom zemlje.
„Postoji, radi, i pobeđuje.”