Narodu dovoljno baciti kost.
Dovoljno baciti i iskru da se sve zapali.
Narod ko narod.
Evo uzmem primjer mog Mostara.
Malo na skokove, malo na Forticu.
Stalno taj neki život, a nonstop se kuka.

Ne valja ovo, ne valja ono.
Da pređem na srž.
Kukamo nonstop dok isti taj narod gleda Zadrugu, Baku Praseta i slične stvari.
Dolazi ona stara poslovica na naplatu.
Hljeba i igara.
U današnjem svijetu hljeb je preživljavanje.
Rad da se sopstveni život spasi, nerijetko i za 500 maraka mjesečno.

A zaboravljamo šta bi bilo da se narod digne i da ostavi po strani igre.
Igre koje simbolizuju stvari koje nas okupiraju, sistemski ili ne presudite sami.
Zamislite da se narod digne.
Na sekund ostavimo Zadrugu, izađimo na neki protest makar.
Organizujmo skup podrške za Gazu.

Bace kocku na nacionalizam.
Pa se narod upali.
Narod u Gazi gine a bitno da je Zadruga večeras.
Rudaru kasni plata, ma nema veze bola, Zadruga večeras.
Da vidimo šta se dešava u random seriji, a odlazak ljudi nikad veći.
Malo smo previše zaokupljeni igrama, dok na fali i hljeba a Boga mi i promjena.