Narod je pasivan, neće da izađe na ulice.
Onda izađe stotine hiljada, pa čuješ - desio se narod, pobedili smo, gotov je, samo je pitanje dana. -
A već sutra - sve je to lepo, ali ne valjaju govornici.
Zašto ovaj, zašto onaj?
Nećemo priče, nego dela. -

Onda, zatišje neko vreme, pa kreću šetnje, pešački maratoni, dočeci, slavlja.
Nakon toga ide - dosta smo šetali, treba nešto konkretno.

Pa se pojedini konkretno suprostave policiji,
A onda ide ono - da, ali to nisu naši ljudi, to su Vučićevi, mi smo hteli mirno i dostojanstveno.
Mi smo protiv bilo kakvog nasilja.

Onda, ponovo, gandijevski, mirno i dostojanstveno, ali mi nećemo samo da šetamo.
Treba nešto preduzeti.

Onda se opet nešto desi – nećemo sa njima, to su plaćenici, ubačeni elementi. -

Ko god da se pojavi, ne valja.

Prst je uperen u svakoga.

Onda opet nešto, pa krene glas iz naroda – nećemo Srbin na Srbina, policija nas voli, to su naša braća, srce za policiju. Oni su za nas, samo čekaju trenutak da to i pokažu. -

Pa pokažu suzavcima, prebijanjima, hapšenjima.

Onda – treba blokirati RTS.
Kada se blokira – to je vandalizam, nismo mi takvi.

Onda – nećemo na izbore, ko traži izbore taj je za Vučića.
Onda – hoćemo na izbore, samo se Vučić plaši da ih raspiše.

Onda opet – izađe puno ljudi.
Pa kreću prebrojavanja – nećemo sa ovima, oni su sa agendom.

Samo pod jednom zastavom – srpskom.

Onda nam ni srpska zastava ne valja – mi smo građani, ima tu i drugih vera i nacija.

Pa opet svi u glas – desio se narod. -

Pa opet - pobedili smo, gotov je. -

Pa opet – nećemo ove, nećemo one.

Pa se tako, razjedinjeni, izgube izbori, koji su, naravno, pokradeni,
Nije do nas, mi smo dobri.

Mi sve radimo kako treba.

I tako u krug.

A šta god da neko pokuša iz tog naroda – ne valja.
Ubačen element, Vučićev čovek.

Na sceni je kolektivna paranoja.

Šizofrenija takve podeljenosti,

gde šta god da uradiš – nije dobro.

Ako ćutiš – zašto ćutiš?
Ako nešto kažeš – lupaš gluposti.
Ako se potučeš sa policijom – ti si nasilnik.

Nije problem samo Vučić, nego podeljenost ljudi,
koji ne znaju više šta hoće, a parole nisu dovoljne.

Mi više nemamo čoveka oko koga će ljudi da se okupe.
Mi više nemamo ideju oko koje će ljudi da se okupe.
Podeljeni smo na svim nivoima.

Uz staru dobru frazu – desio se narod.

Ali taj narod nije jedinstven.

Da jeste, kao što je bio pre godinu dana,
kada su i najveći lakovernici poverovali u promenu,

i policija bi drugačije.

Ovako, kada je ponovo moć u njihovim rukama,

može sa ljudima bukvalno šta hoće.

Mnogima treba čestitati na hrabrosti.

Samo, ono što me zastrašujuće plaši,

nije Vučić, nije policija, nego podeljenost.

Svi ponavljaju šta i koga neće,

a niko da kaže šta hoće.

Hteli smo studente, nećemo političare.
Stalno nešto nećemo, a ne znamo šta hoćemo,
a i kada nešto hoćemo - to traje kratko,

onda idu parole – samo institucije da rade svoj posao, da pobedi pravda.

I sve se vrti u istoj matrici.

Ono što je dobro, u čemu su svi saglasni, to je:
Nećemo Vučića.

To smo ustanovili.

Sada treba da se dogovorimo šta hoćemo,
i od toga ne treba da se odustaje.

U protivnom, svako će da sabotira svakoga,
i ništa nismo uradili.