Treba nam još jedan Halid!

Treba nam još puno Halida. Treba nam samo Halida i ništa više.

Znam, ne moguće je. Kao što rekoše u filmu: Jedan je Halid!

Jedan i jedini, kao i ova ožalošćena zemlja.
Ipak, zastanimo na trenutak, sa kažiprstom na čelu i suzom po dno zjenice i postavimo sebi samo jedno pitanje:

Za kim ćemo plakati kao za Halidom?
Koga ćemo poznavati i voljeti kao njega, iako ga možda nikada nismo ni sreli?
Mi znamo njega i on zna nas, jer mi smo Halidovi i Halid je naš.
Duša koja će plutati između tijela koja ostaju da žive.


Žalosno je da smo mnoge odveć prozvali velikanima, a da ih zasigurno ne volimo onoliko koliko volimo Halida, niti ti isti zaslužuju ljubav i pažnju jednaku ovoj, postojećoj - halidovskoj ljubavi. Ljubavi koja ne gleda boju, predznak, zastavu ili ime, već čehru, otisak duše na licu čovjeka.


Skok bez aplauza.
Privremeno gašenje vječne vatre.
Potoci suza i jedan veliki hor uplakanih.
Sve to, ali nema službenog dana žalosti.

Borjani Krišto nećemo halaliti. Njena odluka o odbijanju da ponedeljak i zvanično bude dan žalosti, jalov je pokušaj uzaludne borbe protiv ovo malo duše što nam je ostalo.

Žalost i tuga nisu ustavno- pravne kategorije ili dnevnopolitička pitanja, već krhka ljudska osjećanja koja jasno pokazuju ko je čovjek, a ko ne.

Ne znam da li ćemo pronaći novog Halida ili makar blijedu kopiju, ali siguran sam da za Miloradom, Bakirom i Draganom nećemo ovako i ovoliko plakati. Neće ni oni za nama, ako nam je lakše.


I još samo nešto: najveća dženaza koju pamte Sarajevo i Bosna i Hercegovina jeste posljednji ispraćaj rahmetli Alije Izetbegovića, 22. oktobra 2003. godine.

Za to isto Sarajevo i tu istu Bosnu i Hercegovinu bilo bi dobro da Halidova dženaza bude veća. Da (sa)znamo ko nam je ko.