U zemlji u kojoj je normalnost luksuz, u kojoj se budućnost stalno prodaje kao obećanje koje nikada ne stiže, a prošlost se vrti u krug kao trauma bez terapije, najveći luksuz od svih bila bi Srbija bez Socijalističke partije Srbije. To bi bila zemlja koja je konačno presečena od sopstvenog političkog prokletstva, bez partije koja je poput radioaktivnog otpada ostala zakopana u temeljima države, spremna da ispušta otrov svaki put kada društvo pokuša da se oporavi. SPS nije politička organizacija u klasičnom smislu. On je poslednji trag jedne istorijske zablude koja i dalje pada preko ove zemlje. Sve dok taj trag postoji, Srbija ostaje talac svoje najgore prošlosti.

SPS je konstanta u političkom životu Srbije. Konstanta koja objašnjava zašto se ova država već više od tri decenije vrti u krug. To je politički tumor koji preživljava sve terapije, sve izbore, sve promene vlasti i sve društvene promene. SPS je virus koji se aktivira svaki put kada država oslabi. Sve što u Srbiji ima smisla slabije je od sposobnosti SPS-a da opstane. Jedini period u kojem nisu bili vlast bili je prekratak period vlade Zorana Đinđića, i to nije slučajnost, već dokaz da SPSu nema mesta u normalnoj državi.

Da bi se razumela dubina ovog političkog zla, mora se razumeti od čega je ono napravljeno. SPS nije partija ideologije, programa ili vizije. On je partija navike. Navike da bude deo sistema. Navike da preživi. Navike da se prilagodi svakoj vlasti. Navike da se provuče kroz svaku pukotinu sistema. Navike da nikada ne ode. SPS je institucionalizovana navika Srbije da se boji promena, da se drži prošlosti, da ne rešava probleme nego da ih gura pod tepih i zaboravlja. To nije politička snaga, već psihološki sindrom države koja se plaši da se suoči sa svojom prošlošću.

Počeci ovog zla dešavaju se na Osmoj sednici, političkom spektaklu u kojem je Slobodan Milošević odbacio Ivana Stambolića kao da ga ovaj nije napravio. Bez emocije, stida i odgovornosti. Tada je rođen politički monstrum koji će vladati Srbijom više od decenije, kao diktator koji se predstavlja kao državnik. Milošević nije doneo ideju, nije doneo viziju, nije doneo budućnost. Doneo je sile, nove mehanizame manipulacije i sistem zasnovan na strahu.

Pre politike bio je birokrata, čovek koji je savladao veštinu poslušnosti i naučio da institucije postoje da bi služile njemu. Nikada nije razumeo državu kao zajednicu, nego isključivo kao instrument moći. Kada takav čovek dođe na vlast, on ne gradi državu. On je pretvara u kancelariju. A kada se ta kancelarija počne da se raspada, ona se raspada po podanicima, ne po njemu.

Iz te logike nastaje najstrašniji deo identiteta SPS-a. Sistem u kojem se politički protivnici ne pobeđuju, već uklanjaju. Ubistvo Ivana Stambolića, otetog i likvidiranog u mraku šume, nije bilo osveta, već poruka. Dada Vujasinović, novinarka koja je povezala rat, kriminal i državu, pronađena je mrtva u stanu dok je režim plasirao svoju verziju događaja i objašnjenja koja vređaju zdrav razum. Slavko Ćuruvija, ubijen na Uskrs, praćen kao meta na vojnoj vežbi, postao je simbol istine koju vlast nije smela da dozvoli.

To nisu bili incidenti. To je bio način rada. To je bio sistem. Država koja je ubila demokratiju pre nego što je stigla da se rodi. SPS je bio političko krilo tog sistema i mozak operacije.

Institucije nisu uništene greškom. Uništene su namerno. Sudovi su pretvoreni u produženu ruku partije. Parlament u čekaonicu za poslušnike koji će, ako se pokažu, da vrtoglavo napreduju u partijskim i političkim krugovima. Univerziteti u simbole poslušnosti sa kojih su profesori sa stavom izbacivani na ulicu. Policija u privatnu vojsku režima koja slepo sluša komande i bije koga i kada treba. Mediji u instrument kolektivne hipnoze. RTS je tokom devedesetih postao najmoćnije oružje u Srbiji, oružje koje ubija razum i koje od poltičkih protivnika, kroz drugi dnevnik, pravi državne neprijatelje i strane špijune. Kada se sve to tako postavilo, onda je došlo i do granata.

A granata je bilo mnogo. Ratovi devedesetih nisu bili tragedija koja je pala s neba. To su bili ratovi koje je Milošević stvorio i koje je SPS branio. Ratovi vođeni da bi jedan čovek ostao na vlasti. Svaki metak ispaljen u tim ratovima bio je zločin režima. Ratovi koji su zvanično vođeni kako bi zaštili Srbe, a doveli do toga da tamo gde su SPS i satrapi vodili ratove Srba više nema.

Te granate nisu donele pobedu. Donele su kaznu. Bombardovanje nije došlo zato što je svet mrzeo Srbiju, nego zato što je Srbija bila talac jednog političkog ludaka. Kazna nije pala na Miloševića, već na građane. Na mostove, bolnice, fabrike, decu. SPS je i tada opstao.

Ratni zločini nisu izuzetak, već srž politike SPS-a. To je njihovo jedino trajno nasleđe. Ne putevi koje nisu izgradili. Ne fabrike koje nisu otvorili. Njihovo nasleđe su smrt, glad, strah i kriminal i generacije koje su odrastale u ruševinama, bez hrane, vode, struje i bilo kakve perspektive.

U toj atmosferi nastaje JUL, ćerka firma SPSa, politička igračka Mire Marković. Država postaje porodična firma, a narod kolateralna šteta. Da bi samozvana profesorka sa cvetom u kosi imala svoj deo kolača i preko svog “kuce” vedrila i oblačila iz senke dok se sin igra u Bambilendu, a ćerka maše pištoljima na sve i svakoga ko joj se tog dana ne sviđa.

Stranka koja je bila simbol petooktobarskih promena 2008. godine radi nešto što zbog čega i dan danas snosi posledice i ne zaslužuje da se oporavi. Demokratska stranka je odlučila da se pomiri sa SPS-om. Taj čin bio je politička prostitucija. DS je time raskinuo sa sopstvenom istorijom, sa Zoranom Đinđićem, sa Borislavom Pekićem, sa idejom moderne Srbije. SPS je tada opran bez priznanja krivice i vraćen u politički život kao da se ništa nije dogodilo. Zašto? Zato što je tadašnjem rukovodstvu DS bilo važnije da ostanu u foteljama i da nastave sa svojom Dorijan Grej politikom Borisa Tadića čija je suština bila da on ostane lep i da ne plaća cenu svojih odluka, pa makar te odluke bile da uđe u koaliciju sa onima koji su ubijali njegove stranačke kolege.

Normalna država je za SPS neprirodno okruženje. Zato u njoj nikada ne može da postoji samostalno. Zato opstaje samo u sistemima koji su slabi, povareni i korumpirani. SPS danas živi jer institucije ne funkcionišu, jer zakoni nisu jednaki za sve, jer je politička trgovina važnija od moralne odgovornosti.

Ali SPS ne opstaje samo zbog ideološke slabosti države. On opstaje jer nikada nije bio samo partija. nego je od početka bio i profitablna kroproacija sa gomilom kvadrata, zemljišta, zgrada, poslovnih prostora po celoj Srbiji. Naslednik imovine Saveza komunista, koja je to nasledstvo pretvorila u trajni izvor moći, novca i interesa.

Dok su druge partije nastajale u iznajmljenim kancelarijama i nestajale posle političij poraza, SPS je ostajao ukorenjen. Zgrade u centru Beograda. Opštinski odbori u svakom gradu. Poslovni prostori na najskupljim lokacijama. Nekretnine koje nikada nisu vraćene državi niti popisane. Ta imovina nikada nije ozbiljno preispitana jer niko nije imao političke snage da otvori to pitanje.

Ta imovina je bila i ostala njihov štit. Ona omogućava SPS-u da preživi svaki izborni poraz. Da čeka. Da se ne žuri. Da zna da će ponovo da bude pozvan. Dok su građani gubili domove, imovinu, porodice, SPS je čuvao svoju zadriglu porodicu. Dok je država bila na ivici bankrota, SPS je delio kvadrate i potpisivao račune konstantno masnim prstima od ručkova koje je partija plaćala

Imovina SPS-a je materijalni dokaz da Srbija nikada nije završila sa devedesetim. Da nije bilo lustracije. Da nije bilo pravde. I da je partija koja je bila političko krilo jedne ratne i kriminalne države je zadržala svoje materijalno bogatstvo i nastavila da postoji.

Zato SPS nikada nije morao da se suoči sa sobom. Nikada nije bio primoran na promene. Zlo koje nije kažnjeno uvek se vraća. U Srbiji se vraća kao koalicioni partner.

SPS nije modernizovan. On je samo bolje upakovan. Ispod odela i medijskih nastupa stoji ista struktura koja je pokretala ratove, ubijala protivnike, pljačkala državu i naučila Srbiju da se plaši normalnog. Pa čak i kada se čuje da je došlo do nekih preglasavanja u odlukama, unutarpartijskim sukobima, Dačićevog odricanja Miloševićeve politike, Ružićevog odricanja stranke u čijoj Vladi je bio ministar budite svesni da to nije nikakva spontana promena, jer u SPSu se ništa ne dešava spontano, nego dobro isplanirano da se konstantno pere za sve buduće promene i vraća kilometražu na svom koalicionom potencijalu.

SPS je stvarno političko zlo. Ne metaforično. Zlo koje je razorilo institucije, uništilo društvo i pretvorilo narod u taoca. Srbija neće biti normalna dok SPS ne postane prošlost, a ne učesnik vlasti.

Dan kada SPS nestane iz politike biće dan kada Srbija prvi put dobije šansu. Dan kada prošlost prestaje da pobeđuje budućnost. Dok se to ne dogodi, Srbija će ostati zemlja u kojoj se zlo reciklira, odgovornost odlaže, a istorija ponavlja. SPS je dokaz da vreme ne leči sve. Da demokratija nije data. I da država koja ne raskrsti sa sopstvenim zlom ostaje zarobljena u njegovim kandžama.

Tek kada SPS ode tamo gde pripada, u istoriju kao opomena, Srbija će imati priliku da postane ono što nikada nije smela da prestane da bude. Normalna zemlja.