„Nećemo uklanjati! Dalje!“ riječi su gradonačelnika Banja Luke Draška Stanivukovića na pitanje novinarke koje se odnosilo na mural presuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću. Da, upravo onaj „najdraži i najbolji“ političar iz RS-a i da, upravo onom Ratku Mladiću kojem je izrečena kazna doživotnog zatvora za zločin genocida i druge ratne zločine. Naravno, ne treba se čuditi što Stanivuković brani mural. Čak ni zagrljaji po Sarajevu ga nisu smekšali i učinili boljim čovjekom, samo su mu ostavili dovoljno prostora da se gradi kao politička ličnost koja ima dovoljno široke poglede. Čini se dovoljno široke da će čvrstog stava, sa svega tri riječi, dovoljne da pojasne svima političke pravce (i direktive) kojim Banja Luka, ali i cijela Republika Srpska streme.

Profesor Hariz Halilović je u svom tekstu „Politika negiranja genocida“ naglasio kako je Milorad Dodik „zorno učio od svojih haških RS prethodnika i suvremenika nego ih je u nekim stvarima skoro pa i nadmašio – od laganja i vike do izigravanja lafo državnika“. Iako je Dodik daleko od političkog mrtvaca, daleko je i od živućeg, a neko je morao preuzeti štafetu branitelja srpskih vrijednosti, pa se shodnim našao vječiti student Ekonomskog fakulteta UNBL – Draško Stanivuković – osoba koja je u najboljim godinama učila zanat od velikih – toliko marljivo da su ga meštri znali ošamariti kada bi pogriješio. Poslije se prihvatio četničke zastave i zaboravio Davida. Očito je da podmladak Republike Srpske ne samo ponosan na svoje učitelje, nego je i nadišao njihova znanja. Za zvanično priznanje sačekat ćemo da završi fakultet.

Na Draškovu objavu na društvenim mrežama odreagovale su stotine ljudi u komentaru, mahom su bili oduševljeni njegovom reakcijom, odgovorom, stavom. Jedan od njih mi je posebno zanimljiv. Između ostalog dotični Mika, kaže: „Običan čovjek iz Kalinovika iz naroda. Da ga nije bilo ne bi ni nas danas.“ Mikina logika je jasna. Ali meni u potpunosti nerazumljiva. Kako postojanje jednog naroda isključuje postojanje drugog? Da nije bilo Ratka (našao bi se neki Ratko u ekipi, siguran sam, ali evo da ga nije bilo hipotetički) 8372 Bošnjaka bi ostala živi u julu 1995, kao što bi ostali i u Foči, Ključu, Kotor Varošu, Prijedoru, Sanskom Mostu, Vlasenici, Sarajevu, Šibeniku, Zadru, Sinju. Ali možda njegovu veličinu ponajbolje oslikava mjesto odakle je potekao – Kalinovik.

U Kalinoviku, u junu 1992, ubijeno je 14 ljudi. Trideset žena je silovano i mučeno. Osamdeset i sedam muškaraca iz logora “Barutni magacin” odvedeno je u smrt. Ratko Mladić je za te zločine osuđen. Danas, na ulazu u Kalinovik, oslikan mu je mural.

Eh sad, da budemo jasni – ne bi nama problem bili ni Stanivuković, kao ni Mika, da samo u njima tinja ta ideja etnički čistog prostora. Problem su stotine drugih koji ostave komentar, ali i oni koji ne ostave a dive se velikom meštru genocida – onom koji piše pisma sudu ne bi li ga pomilovali, drhtavim perom se i izvinjava – sad kad je shvatio šta je zatvor (imao je dovoljno prilika na sudu da pokaže makar i lažno kajanje – ali tako ne bi ostao velik). Mi ćemo mu samo poželjeti dug vijek.

Bilo bi dobro da ostane samo na komentarima, ali sveukupan rast islamofobije u Evropi i porast nacionalističkih stremljenja (koja među srpskom političkom elitom nikad i nisu zamrla) uz obećanu amnestiju MUP-a RS-a za registraciju nelegalnog oružja (bez suvislih pitanja o porijeklu) ne obećava da murali neće povampiriti u jeku odbrane vlastitih fotelja, koje se ponajbolje čuvaju nacionalnim mitovima. Nažalost, ovo nije samo folklor komentara – nebitnih, zanemarivih, botoskih – nego ljudi koji svojim imenom i prezimenom staju iza podrške genocidu. U njima se može najlakše iščitati slika Bosne i Hercegovine, u kojoj očito nema mjesta za čovjeka koji hoće da živi u miru i sigurnosti.

I dok se po svijetu iscrtavaju murali zaista velikima – Nelsonu Mandeli, Maradoni, Martin Lutheru Kingu, Gandhiju, pa čak i u malom Sarajevu - Davoru Popoviću, Schumacheru, mi ćemo čekati da Tužilaštvo Bosne i Hercegovine počne se obazirati na izmjene i dopune Krivičnog zakona iz 2021. a u vezi sa zabranom veličanja ratnih zločinaca ili negiranja ratnih zločina. Do tad, umjesto na zidu srama, ratni zločinac će imati zid slave. Dalje!