U školama, bolnicama, na mestima gde čekamo papire, u zakonima koji određuju ko ima prava, a ko ne.

Kada kažeš „ne bavim se politikom“, zapravo priznaješ da ti je svejedno kakvo društvo ostavljaš za sobom – i sebi, i drugima.

Danas, biti neutralan znači biti saučesnik.
Ne iz zle namere, već iz odustajanja.

A u vremenu kada se krše prava, kada žene gube sigurnost, kada mladi beže, kada se istina guši – nemamo luksuz da ćutimo.

Imamo odgovornost da biramo.

Ne idealno, možda ni potpuno zadovoljno, ali sa svešću da izbor postoji i da od njega zavisi više nego što mislimo.

Tvoj glas je alat.
Oblik otpora.
Poruka sistemu da vidiš, znaš i ne pristaješ.

Glas koji ne koristiš nije znak mira, već znak prepuštanja.

A jednom kada se odrekneš tog prava – teško ga je povratiti.

Zato – pred ove izbore – izađi.

Ne zbog njih, već zbog sebe.
Zbog svega što se ćutalo.
Zbog budućnosti u kojoj niko više neće morati da viče da bi bio primećen.

Tvoj glas je tvoje sredstvo.
Nemoj ga ostaviti u tišini.

A kada se pojaviš na protestu, kada staneš uz druge i kada podigneš transparent, pogledaj oko sebe.

To je slika društva koje bdi, koje odbija da bude poraženo.

To je moć zajedništva – moć koja menja tokove istorije.

Ne daj drugima da odlučuju umesto tebe.
Tvoj glas se računa.
Tvoj korak na ulici se broji.
Tvoje prisustvo menja tok događaja.

I zato – ne ćuti.
Izađi.
Budi glas koji se čuje.