Brutalna izraelska okupacija Palestine se ne ogleda samo u ilegalnim kontrolnim punktovima koji su svuda oko nas i oduzimaju nam slobodu kretanja, niti samo u nasumičnim hapšenjima i kolektivnom kažnjavanju, već se pipci te užasne mašinerije svakodnevno dotiču i onih najosnovnijih potreba za život, kao što je hrana koju jedemo. Palestinske pijace i supermarketi su preplavljeni izraelskim proizvodima i voćem i povrćem, jer se lokalni palestinski poljoprivrednici i farmeri bore sa ne samo nedostatkom čiste tekuće vode i izgubljenim vremenom dok satima čekaju na ilegalnim kontrolnim punktovima koji okupacioni vojnici otvaraju i zatvaraju po svom nahođenju, već i sa napadima agresivnih naseljenika koji im zagađuju zemljišta i uništavaju uzgoje.

I zato je meni jedna od omiljenih metoda nenasilnog otpora izraelskoj okupaciji podrška lokalnim palestinskim poljoprivrednicima od kojih kupujem organsko voće i povrće.

Shadi Shahwan je jedan od tih lokalnih poljoprivrednika od koga svake sedmice nabavljam sezonsko voće i povrće koje raste na njegovom imanju u Wadi al Makhrour (Al Makhrour dolina), zapadno od Beit Jale u Vitlejemu. On je 33-godišnji Palestinac hrišćanin koga ćete svaki dan, bez obzira na vremenske prilike, naći u pratnji njegovog Princa, predivnog zlatnog retrivera, kako radi na svom velikom imanju koje je nasledio.

„Ovo zemljište je pripadalo mom pradedi, još uvek posedujemo dokument iz vremena otomanske uprave na kome je njegov potpis“, kaže mi Shadi dok mu, zajedno sa još nekoliko prijatelja, pomažem u branju maslina. „Moji preci su starosedeoci palestinski hrišćani, potiču iz Beit Jale. Ja sam četvrta generacija u našoj porodici koja sada obrađuje ovo zemljište 17 dunuma veliko. Studirao sam u Nemačkoj, i jedno vreme sam radio u hotelu u Beit Jali u svojoj struci kao kuvar poslastičar.

Međutim, kada je 2019. krenula pandemija korone koja je mnoge podstakla da preispitaju razne životne odluke, i ja sam shvatio da me je gubljenje posla u stvari dovelo do nečeg mnogo boljeg. Posvetio sam se obrađivanju ovog divnog zemljišta koje imamo. U tom trenutku ovde su postojala samo dva stabla masline i jedno kharoub stablo (rogač), a sada imamo 18 novih stabala masline koja ove godine po prvi put donose plod. Zasadio sam i 50 stabala breskve, 85 stabala kaktusa, spremio sam i 100 stabala smokve koje ću zasaditi sledeće sedmice. Prošle godine smo pripremali teren i zemljište, ovo terasasto zemljište koje je karatkteristično za Palestinu, a plan je da ove sezone te terase zasadim sa 700 stabala. Već nekoliko godina u baštama imam razno povrće kao što je brokoli, keleraba, kupus, cvekla, karfiol, peršun, luk, kelj, celer, krastavac, tikvice, spanać, rukola, itd. Imam i nekoliko vrsta paradajza, kao i baladi (domaći) paradajz koji potiče sa ovih prostora, iz Levanta, a imam i posebnu vrstu patlidžana koji se zove Batiri patlidžan i to je prepoznatljiva lokalna sorta koja se uzgaja u vitlejemskom selu Battir. Od voća imam kajsije, šljive, kupine, grožđe. Zaista volim ovo što radim, ispunjava me kad vidim kako svako seme koje posadim raste, razvija se i donosi plod. Nije lako obrađivati zemlju, ali kada vidim plodove svog rada srećan sam i zadovoljan odlukom da se ovome posvetim“.

Dok razgovaramo, na putu pored njegovog imanja, u vojnom džipu prolaze izraelski okupacioni vojnici. „Ne obazirem se na njih“, kaže Shadi, „viđaju me svaki dan ovde. Ne plašim se, jer sam na svom zemljištu i radim svoj posao u nadi da će jednoga dana i moja buduća deca uživati u plodovima ove divne Al Makhrour doline“.

Ova zelena oaza se nalazi u zoni C koja je, iako palestinska teritorija, pod potpunom izraelskom kontrolom na šta nas podsećaju ne samo ovi vojnici u prolazu, već i naseljenički kamp u blizini Shadijevog poseda, kao i čitavo ilegalno jevrejsko naselje Har Gilo koje je izgrađeno na zemljištu otetom od stanovnika Beit Jale (i to pretežno od Palestinaca hrišćana) i stanovnika obližnjeg sela Al Walaje. A tu su odnedavno i stikeri sa slikama okupacionih vojnika koji su poginuli u Gazi, zalepljeni na panelu pored puta. Na njima su pored slika sa imenima vojnika i citati njihovih izjava, a jedan od njih poručuje „Nije bitno koliko si jak, bitno je koliko si lud“. Ne znam šta je bila namera onih koji su te stikere zalepili, verovatno je to još jedan od načina zastrašivanja okupiranog stanovništva.

Ono što me u ovo užasno vreme genocida nad palestinskim narodom u Gazi i otimanja zemljišta i širenja ilegalnih naselja na Zapadnoj obali ohrabruje jeste da, uprkos svemu, neki mladi Palestinci ne padaju u očaj i odlaze odavde, već hrabro ostaju u svojim domovima, na svojim imanjima, ubirajući sočne plodove svog rada koji nam autentičnu palestinsku hranu svakodnevno čine još ukusnijom.

Sloboda Manojlović
06. Novembar 2025, okupirana Palestina