Pričao mi rodjak,
koji živi u centralnoj Srbiji i nije bio u ratu,
kako je bio, devedesetih, na jednoj proslavi, u svom gradu, daleko od Bosne,
i neki tip, koji tek što je stigao sa ratišta, valjda na produženi vikend,
prepričavao anegdote
i u jednom trenutku mu predložio:

— Mali, dođi neki dan da pucaš na Sarajevo.
Dam ti haubicu, i udri. —

Još mi odzvanjaju te reči...

Pitam ga: — Zvao te da pucaš u neke mete? —
pošto ga nisam iz prve razumeo.

— Ma ne, okupirali su grad, pa odozgo, sa okolnih brda, po svemu, pa šta dohvatiš... —

Na grad?

Na ljude?

Ne sećam se da sam skoro čuo okrutniju priču.

Okupiraš grad i pucaš.

U koga, zašto?

Ne znaš tačno, ali pucaš.

Pucaš dok ima metaka, dok ti ne dosadi...

Dovedeš redom društvo, prijatelje, familiju,
i pucate.

Kao neiživljeni klinac na video igricama.

Samo što su ovo realni ljudi, realne kuće, sve realno.
I pucaš.

Bez da te je briga da li si nekoga ubio
dok spava,
dok čita ili svira gitaru,
dok umire od gladi,

dok ne zna šta će sa sobom,
a meci prolaze...
Ne znaš ni odakle, ni zašto,
samo krenu,
niotkuda,

i udaraju svuda — po sobi, telu, uspomenama...

I možda i imaš šanse da preživiš,
ali nemaš šanse da se od svega toga ikada oporaviš.

Da i posle, mnogo posle,
ti se priviđa sve to isto,

kao u najgorem košmaru,
a ti zaključan,
na odloženom streljanju, koje svakog časa može da se desi,
bez najave.

***

Kada sam prvi put imao nastup u Sarajevu,

ne tako skoro,

jedan stari Sarajlija, na moje pitanje u vezi smeštaja,
rekao mi je da bi me rado primio na noćenje,
ali da se njegova žena zaklela
da joj niko, ko dolazi iz Srbije,
neće prespavati u kući.

Nisam je tada razumeo,

Samo sam odmahnuo rukom, kao na neku glupost.

Nakon ove, i mnogih sličnih priča, razumeo sam je.

Da ti neko godinama puca na grad,

upoređujući grad sa kurvom
i redaljkom,

i svi imaju pravo, svako svoju turu
ludila i metaka,

da pokaže da je muško...

A to što neko strada, ma koga briga?
I ko to zna?
I gde se to piše...

Nekad je bilo "Valter brani Sarajevo,"
a posle —
"Valter ruši Sarajevo."

Srećom, Sarajevo nikada neće biti srušeno.

Ostaće večno da žive svi ti dragi likovi u njemu
i da čine dušu grada,
iako ih odavno više nema.

Kiko, Mirza, Davorin, Kemo, Dario...

Jesu pucali u njega, jesu ga ranili,
ali nisu ga ubili.

Niti će.

Sarajevo je slobodno.
Bosna je slobodna.

Sarajevo je živo.
Bosna je živa.

I nije srpska, i nije hrvatska, nego svačija i ničija.

Tačnije, svoja.

I svih nas koji je nosimo u srcu.