Nigde nisam lakše zakazivao nastupe nego u Crnoj Gori.
Samo se najavim.
Da li može?
Može.

Sve dok profesionalni Srbi nisu došli na vlast,
kojima nije bitno kakav si umetnik,
koju širinu nosiš,
nego da li Srbuješ i koliko.

Srbovanje je merilo svega.

Samo treba da im pričaš da Crna Gora ne postoji,
da su to sve Srbi,
da je sve to Srbija,
da je Vučić dobar.

I eto ti.

Slično je i u Republici Srpskoj.

Sve im pominji, samo nemoj Bosnu.

Srbovanje se najskuplje plaća.

Što bolje Srbuješ, veći si umetnik.

Srpstvo se meri u decibelima – što se više dereš, veći si Srbin.

Ništa van toga ne postoji.

Ni drugi narodi, ni druge kulture.

Svi su uzurpatori.

A na ličnom primeru vidiš da i nije baš tako.

Pritom,
ko se bar malo razume u ljubav,
zna da to nije busanje u grudi,
pričanje velikih priča,
nego nešto mnogo suptilnije
i umetnički jače, koje objedinjuje sve, a ne razdvaja.

Srbi po profesiji to, nažalost, ne znaju.

Srbujem, dakle postojim.

Nije ni čudo što je predstava Nenada Jezdića
„Knjiga o Milutinu“ uvek rasprodata u Beogradu,
gde se priča samo jedna strana –
srpska,
a ne univerzalno ljudska,
što je suština svake drame.

Skup više mišljenja
koje stvara celinu.

Ne.

Postoji samo jedno –
srpsko.

Svi ostali su neprijatelji,
ne žele nam dobro.

Kojim to nama, ne znam tačno.

Svet je uvek protiv Srba.
I onda maltretiraj koga možeš.

Vučić zato i dalje opstaje na vlasti.

Kada nemaš šta da ponudiš ljudima,
digni tri prsta,
rasprostri šator,
natakni na Informerov ražanj
svakoga ko misli drugačije –
i pobedio si.

A to što narod iz dana u dan gubi,
koga briga.

Jeftini populizam uvek je na ceni,
obo­jen banalnim nacionalizmom
i religijom svedenom na sujeverje.

Ljudi ne traže Boga, nego identitet,
Crkva se, umesto čoveka, okrenula naciji.
Deca nam uče istoriju iz tabloida,
kao da ne postoji nešto bolje od toga,
ništa dublje.

Ne.

Samo jednoumlje.
I teško tebi
ako ne pevaš tu pesmu.

Odmah si neprijatelj.

A samo nisi žrtva kolektivnog narcizma
i u stanju si da vidiš drugo i drugačije.

U svakom slučaju, srpstvo se ne jede, ali se dobro prodaje,
kao i srbovanje, kao najbolja terapija za mnoge komplekse.

Tako da, teško tebi ako kažeš
da podjednako voliš sve ljude.

Zato i voliš Jugoslaviju, koja objedinjuje,
i umesto razlika traži sličnosti,
bez da pita ko je odakle,
nego – ko je kakav.