Pogledam kroz prozor, vidim oblake, munje, gromove… i ne trepnem. Kiša? Ma jok. Dok me lično ne opere kao veš na 90 stepeni, ništa ja tu ne priznajem. Možda su reflektori. Možda neka nova instalacija savremene umjetnosti. Možda je neko zalivao cvijeće sa šestog sprata. Sve je moguće u ovom cirkusu što ga zovu stvarnost.

Jer ako sam išta naučila, to je da se realnost šminka bolje od svake Instagram influenserke. Ljudi ti kažu "tu sam uvijek za tebe", a onda nestanu kao čarape u veš-mašini. Pogledaš iza sebe – nema ih. Samo tragovi sapuna i jedno veliko "izvini, nisam stigao".

Nekad sam bila dobra duša, znaš? Vjerovala sam da riječi znače nešto. A sad? Sad kad mi neko kaže "volim te", ja prvo provjerim da li mu je to novi način da kaže "hoću da ti pozajmim energiju dok mi žena ne sazna".

Ne vjerujem više ni kad me gledaju u oči. Jer, realno, gledali su me i ranije – pravo u oči – dok su mi iza leđa kopali emotivni rov. Gledali su me kao desert poslije teške večere, pa ostavili u frižideru da se "možda vrate kad ogladne". E pa više nema posluživanja.

Znaš kakva sam ti sad? Kao napuštena stanica – puna znakova, ali više niko ne čita. U džepu više nemam ni sat – odavno sam izgubila pojam o vremenu, čekajući pogrešne da postanu pravi. A kabanicu? Nema ni nje. Kisla sam previše puta vjerujući da će me neko zaštititi. Sad kad pada – nek pada. Nek mi šminka curi, nek mi se kosa slijepi, nek’ me bole kosti. Bar znam da je stvarno.

Sada sam ti ja emotivni survival mod. U sebi nosim plan B, plan C, emocionalni kišobran i ruž koji ide uz nervni slom. Kad me neko pita: "Zašto si tako nepovjerljiva?", samo se nasmijem i kažem: "Dušo, ti da znaš kroz kakve sam pljuskove prošla, ti bi hodao s čamcem na leđima."

Ali… evo, neka stoji ovdje jedna zrnasta riječ: možda.
Možda jednog dana naiđe neko ko ne priča bajke samo da bi dobio happy end bez truda. Možda naiđe neko ko ne nestane kad vidi da imam dušu veću od njegovog ega. Možda naiđe neko ko ne bježi kad vidi da sam komplikovana – nego ostane i kaže: "E, baš ovako ludu sam i tražio."

Možda… a možda se već pojavio. Možda već stoji negdje sa strane, ćuti, gleda, ne glumi spasitelja. Nema plašt, ali ima ono nešto – istinu. Dosadnu, ogoljenu, stvarnu. Onu koja ne sija na prvu, ali grije dugo.

I znaš šta? Možda ću tada, po prvi put, povjerovati. Možda pustim da me pokvasi bez straha. Možda tad ne budem gledala u nebo s oprezom, nego u nečije oči, bez štita, bez pitanja, bez sumnje.

A do tada – ako me vidiš da hodam bosa po oluji i smijem se kao da sam pobjegla s terapije, ne brini. To je samo moj novi sistem provjere: ako pokisnem, znači da pada kiša. Ako ostanem – znači da si vrijedan.