Ramazane iz djetinjstva i ranog mladalačkog doba pamtim po velikim kućnim iftarima. Na početku ramazana okači se spisak u mejtef (mesdžid), da se na njega upišu kad kome odgovara da napravi iftar. Da se, ne daj Bože, ne bi desilo da se na dva mjesta u komšiluku organizuje veliki iftar.
Na te iftare se pozivao cijeli komšiluk, bez izuzetka i sva bliža rodbina i plus ako smo s nekim u posebno dobrim odnosima. Sjećam se dobro, po dvije-tri sofre za muškarce i tako za žene. Al' tad čeljad nisu bila bijesna i nijedna kuća nije bila tijesna.
A iz svake kuće gledalo se da dođe makar po jedno, da se ispoštuje poziv, a da se gužva ne pravi većom.

Nisu tad bili popularni iftari po restoranima, nije bilo uglađenih stolova i nakićenih parkinga. Nije bilo specijalnih poziva na iftar nekoga "jer nam može valjat" i nije bilo odlazaka na iftare iz koristi. Ili barem ja to tad nisam primjećivao. Komšiluk i rodbina. To je bilo sve i sve. To se čuvalo.

Te ramazane pamtim i po omladinskim sijelima. Ništa zvanično, ništa danima najavljivano. Gdje je iftar za odrasle, u toj je kući i prelo za omladinu, poslije teravije, naravno, ako u toj porodici ima mlađih da to sazovu i ugoste. Kasnije se to malo izmijenilo, pa smo nasumično sijelili, nevezano za kuću u kojoj je organizovan iftar. Samo nek ima omladine. Držali smo taj običaj. Družili smo se.
Igrali se raznih igara, smijali, pričali, bili smo komšije i prijatelji.
Lijepa su to sjećanja.

A kako smo došli do ovog sad, to vam baš i ne bih znao reći...

Po čemu li će današnja djeca i omladina pamtiti ramazane?

* * *

Ima još nešto posebno u tim nekadašnjim iftarima. Konkretno, ovaj put mislim na same pozive na iftar.

Babo rahmetli napravi spisak zvanica, koji se uvijek tačno poklapao sa rasporedom kuća u selu/mahali, tako da, faktički, spisak nije ni trebao, ali eto, da se, ne daj Bože, ne bi neko preskočio. A onda se brat i ja rasporedimo, svako na jednu stranu i od kuće do kuće. ''Selam alejk, dođite večeras na iftar kod nas...''

Bilo je tad već telefona, skoro svaka kuća je imala fiksni telefon, a mnogi su imali i mobitele. Ali nekako, malo kome je padalo na pamet da telefonom zove komšiju udaljenog par desetina ili stotinu-dvije metara. Nego, prošetaj, brate, kroz mahalu, progovori s ljudima.

To je jedan mali gest pažnje iz tog vakta koji se tako neopaženo dešavao, jednostavno, bez razmišljanja o tome. I koji smo tako neopaženo počeli izostavljati, ko zna zbog čega.

Psiholozi bi sad na tu temu vjerovatno mogli dati detaljnije i preciznije objašnjenje, ali ja nisam psiholog. Ja sam samo uvidio par detalja vezano za takav poziv.

Prvo, jačina poziva. Kad ti neko dođe na kućna vrata da te zove, to je nekako puno pažljivije i jače, nego da te samo zovne telefonom ili pošalje poruku. Zamislite da nas sad neko zove na neko sijelo, ali dođe po nas kući. Znači da mu je jako bitno da mi tu dođemo. Ili kad pošalje ''izaslanika'' po tebe. Slično je vjerovatno i sa tim iftarima. Takvi pozivi su davali značaja i iftaru i osobi koju pozivamo.

Dalje, ti ''izaslanici'' koji su pozivali na iftar bili su uglavnom djeca. Zašto je to dobro?

- Davanje djetetu osjećaja bitnosti i važnosti - ono ima ozbiljan zadatak koji treba ispuniti, ima odgovornost, dijete učestvuje u organizaciji iftara, makar na taj način. Možda na to nismo obraćali pažnju, ali sigurno da nije zanemarivo.
- Kontakt sa odraslima - dijete se od svojih ranih godina uči komunicirati, lijepo se pozdraviti sa komšijom, pozvati ga kući. Jer će komšija reći roditeljima, ako se nisi fino pozdravio i upitao, a to se ne smije dešavati. Učilo se kulturi, odgajalo se.
Danas, nažalost, često vidim da djeca slabo komuniciraju i sa svojim vršnjacima, a kamoli sa odraslima. Slabo se to i potiče.

Kroz sve to se stvarao neki osjećaj bliskosti, komšiluka. Sami smo sebi stvarali ambijent za ljepši život.

Kao što sam i rekao, psiholozi, sociolozi, pedagozi bi možda to i još dublje rastumačili. Ali ja nisam psiholog, samo volim da stvari posmatram iz više uglova, da razmišljam malo dublje, a i struka me uči da obraćam pažnju na detalje. A kako starimo i odmičemo se od prošlosti, slika je sve šira, detalji su sve jasniji i nostalgija je sve je veća.

Ali Bože moj, treba prihvatiti stanje kakvo jest i trudit se da mi budemo dobri i da iz svega izvučemo nešto pozitivno, da iz prošlosti izvučemo lekcije i pouke i učinimo za budućnost što je u našoj moći. Biće dobro, ako Bog da. Hvala Allahu na svakom stanju.