Autentičnost je postala nova valuta. Svi je traže. U oglasima za posao piše ”Budi svoj/a”. Na društvenim mrežama se nagradjuje realnost sve dok ne postane neugodna. Brendovi se utrkuju ko će zvučati iskrenije, ko će delovati manje ispeglano, više ljudski.
Ali šta se desi kada autentičnost prestane da bude samo inspirativni citat na Pinterestu i postane ti?

Šta kad tvoja verzija autentičnosti nije dizajnirana za estetski feed? Kad tvoja ličnost ne upada u unapred poznate kalupe ”simpatične” individualnosti? Kad tvoje emocije nisu lako svarljive, tvoja priča nije motivaciona, a tvoja pojava izaziva više pitanja nego lajkova?

Tad autentičnost prestaje da bude poželjna. Ti postaješ previše – preglasna, preiskrena, preintenzivna, premalo kontrolisana. U svetu koji od nas trazi autntičnost, često se zapravo očekuje verzija tebe koja je prilagodjena, filtrirana, stilizovana i dozvoljena.

Jer nije problem autentičnost, već granica do koje je društvo spremno da je toleriše.

Danas je to postala reč koja se toliko često koristi da je postala izlizana. Koristi se kao etiketa za sve i svašta: za proizvode, ljude, sadržaje, čak i političke poruke. Na TikToku ”real life” sadržaji su montirani, presvučeni trendovima i svedeni na lako probavljive formate. Čak i kada govoriš o svojoj ranjivosti moraš da znaš kako da je serviraš – da ne bude previše neprijatna, teška, sirova.

I onda se pitamo da li ”biti svoj” ima granice? I ko ih postavlja?

U stvarnosti, sistem (bilo da govorimo o tržištu rada, školama, porodičnim obrascima ili algoritmu) često ne zna šta da radi sa nekim ko je zaista drugačiji. Ko ne zna da se ”ublaži”, da nauči kako da se predstavi, da se umanji kad zatreba. Onaj koji ne zna da se prilagodi pravilima igre, jer zna a bi time izdao sebe.

I tu dolazimo do onog najvažnijeg pitanja: da li želimo društvo koje podstiče autentičnost ili samo simulaciju iste?

Jer termin ”biti svoj” ne izgleda uvek lepo. Nije uvek fotogeničan. Nekada je pun grešaka, trauma, kontradikcija. Nekada je glasan, nekad tih. Nekad odbija da se izvini za ono što jeste.

Ali ako zaista želimo svet u kojem ljudi mogu da budu ono što zaista jesu moramo da naučimo kako to i da prihvatimo. Ne samo da aplaudiramo kada nam se svidja – nego i da zaćutimo i poslušamo kad nas izaziva.