Šta je to što nas budi svake noći u određeno vreme? Otvaram oči, gledam na sat – 01:23. Isto vreme, ali druga noć. Neka težina je na grudima. Ne znam zašto se budim, ali sam budna, svaku noć u isto vreme. Mrak, tišina, a u glavi sve lampice upaljene – misli i pitanja naviru, a odgovoru ni traga. Da li me podsvest budi slučajno ili mi namerno šalje poruke koje još uvek ne mogu da razumem?

Počinjem da razmišljam, kada sam se već probudila, da probam da “razbijem” šifru poruke, iako deluje kao da ju je enigma zaključala. Ambiciozno ću pokušati da je provalim. Vrtim film unazad – šta mi se dešavalo u toku dana? Možda sam imala neke nedovršene razgovore, ili su završeni lošim ishodom pa me to sada “proganja”. Možda sam potisnula neke emocije koje nisam smela, pa me podsvest upozorava da je uvek pametnije izraziti osećanja onda kada je to potrebno.

Misli su se pretvorile u glasove koji su sve, samo ne složni. Jedan me bodri, drugi kritikuje, treći me podseća na strahove, četvrti se svađa sa sva tri, a peti odlučuje da samo ćuti i posmatra. Tu shvatam da je podsvest u vođstvu, jer je “dobila reč” u trenutku kada je svuda tišina i svi spavaju. Shvatila sam da me nije probudila nikakva buka niti šum spolja, nego nešto iznutra. Nešto što mi očigledno izaziva nelagodu.

Nakon analize proteklog dana shvatam da sam imala mnogo situacija u kojima nisam rekla sve što sam trebala, u kojima nisam izrazila svoje emocije na pravi način. Bilo je i trenutaka tuge, kao i onih u kojima nisam dobila odgovore na pitanja koja su mi bila važna. Ne mogu nazad – dan je prošao. Sve to mogu da rešim sutra. Ali, šta ako i sutra ponovim istu grešku? Hoću li se opet probuditi i razmišljati o tome? Ako se to desi, znači li to da ću ostati “zarobljena” u istom vremenu svake noći?

01:23 – i u treptaju oka došlo je jutro. Provela sam sate u razmišljanju i analizi da bih razrešila sve ono što me muči. Jesam li uspela? Delimično. Verovatno se neću buditi svake noći baš u isto vreme, a možda i neću svake noći uopšte, jer sve to zavisi od proteklog dana, situacija, mojih postupaka i izgovorenih – ili neizgovorenih – reči. Umorna sam, iscrpelo me je, ali mi je donelo i neko olakšanje. Došla sam do zaključka da buđenje u 01:23 ne može biti slučajnost. To je, zasigurno, vreme kada je pravi trenutak da se suočim sa sobom.

Razumela sam to kao “poziv” da se pozabavim svojim unutrašnjim stanjem i da osluškujem svoje telo i misli – tako što ću obratiti više pažnje na ono što potiskujem. Pre nego što zaspim, obećavam sebi da u novom danu neću ništa potiskivati, neću bežati od misli i emocija, već ću se pozabaviti njima. Pokušaću da ih razumem, zapišem ili podelim sa nekim. Par noći je bilo dovoljno da mi stave do znanja – sve ono što nas ne pronađe u toku dana, pronaći će nas u tišini.