Danas je jedan od onih dana... Probudila sam se sa prazninom i zapitala se: Šta sada? Kako dalje? Da li je vredno?
To je onaj dan kada vodim borbu sama sa sobom i pitam se – da li da ustanem ili da odustanem?
E pa, danas sam odustala.

Svako od nas ima te dane. Lagali biste kada biste rekli da vam je svaki dan lep i da ne vodite neke unutrašnje borbe. Onog trenutka kada to priznate sebi, već ste napravili jedan korak napred.

Danas mi ni kafa ne prija. Napolju je previše vruće da bih uopšte mogla o bilo čemu da razmišljam – a opet, razmišljam. I to ne o jednoj stvari, nego o milion njih.
Shvatila sam da sam se danas, opet, po ko zna koji put – izgubila. Ne znam gde sam otišla, ni šta sam radila, ali izgubila sam se.
Naravno, povratila sam se.
Ali u tom trenutku nemoći nisam imala rešenje za ono što me muči, i morala sam da se izgubim – da bih se ponovo pronašla.
Vratila sam se samo sa nekim odgovorima na bezbroj pitanja koja mi se vrte u glavi. I ne, još uvek nemam sve odgovore.
Znam da će boleti još milion puta, jer ću se morati ponovo gubiti.
Ali okej sam sa tim.

Naučila sam da se nekako nosim sa svim tim – i za sada mi ide dobro.
Sama činjenica da svaki put uspem da se povratim dokazuje mi da sam jaka i da mogu da podnesem teret i težinu svega što mi se nađe na putu.
Barem sam do sada uspešno podnosila.

Svi mi bijemo neke bitke.
Evo, ja sam danas imala potrebu da neka osećanja stavim na papir – i osećaj je fantastičan.
Razumeće me oni koji to rade.

U redu je da nekada nismo dobro.
U redu je da plačemo, da smo tužni, da imamo osećaj kao da više ne možemo, kao da je ceo svet protiv nas.
U REDU JE.

Jer to je dan kada možemo da izbacimo iz sebe bar delić onoga što nas iznutra muči – i zbog toga ćemo se osećati bolje. Možda ne zauvek, ali makar na neko vreme.
Sastavi nas umor, nemoć, potisnute emocije – i to je sasvim normalno.

U svemu ovome, važno je da preguramo.
Da pustimo da sve prođe kroz nas i da izađe napolje.
Ne moramo baš svaki dan da budemo jaki.
Dajmo sebi malo predaha – da zalečimo neke rane i oporavimo se.

Loši dani nisu pokazatelj slabosti.
Oni su znak da su telo i duša bili predugo jaki – i da je vreme za pauzu.

Prošetajte. Isključite se od svega. Napunite baterije pozitivnom energijom.
Povežite se sa prirodom i udahnite malo vazduha.

Tačno znam šta me je snašlo.
Ali isto tako znam da nisam jedina kojoj se ovo dešava.
I zato, ako i ti imaš jedan od onih dana – šaljem ti svoj zagrljaj i razumevanje.
Jer smo trenutno u istim cipelama.
Niste sami,upamtite to.
Mnogo nas bije svoje bitke.
I tu smo – jedni za druge.

Ponekad je sve što možemo da uradimo,samo to da preguramo dan.
I znaš šta?
To je sasvim dovoljno.