Postoji ta jedna fina teorija da je narod postao nervozan zbog tempa života, stresa, posla, računa, obaveza... Ali da se ne lažemo — najveći dio naše nervoze dolazi iz sistema koji nas uporno uči da smo tu samo da čekamo, molimo i strpljivo klimamo glavom.

Jer sve što je negdje u svijetu normalno, kod nas je avantura.

Kreneš, recimo, da završiš najjednostavniju stvar: prijaviš, odjaviš, podigneš, predaš, provjeriš. I svaka ta radnja ima svoju malu verziju horora. Red. Pa broj. Pa čekanje. Pa “kolegica se ubrzo vraća”. Pa prozor zatvoren tačno kad stigne tvoj red. Pa dokument koji “treba još jedan papir, ali to vam nismo napisali”. Pa sistem koji baš danas ne radi, jer naravno — radi svaki dan osim onog dana kad ga ti trebaš.

I tako, dok stojiš u redu i pokušavaš disati, shvatiš da ti država drži praktičnu nastavu iz strpljenja. Ili iz ludila — tanka je linija.

Online usluge? To je posebna komedija. Sve je “digitalizovano” do prve stranice koja se ne otvara. Do prvog “error 504”. Do aplikacije koja traži lozinku, pa ti je ne prihvata, pa je onda prihvati, pa padne, pa te izbaci. I dok se ti boriš s tim, gleda te telefon kao da si ti problem.

A tek javni sektor, eee on te dočeka s onim dobro poznatim izrazom:
“Gospođo, morate biti strpljivi.”
Pa jeste, gospođo, moramo. Zbog vas i jesmo postali olimpijci u strpljenju.

I ništa od toga ne bi bilo strašno da se nešto mijenja. Ali ne. Nama se od nervoze napravi navika. Postane dio dana. Dio razgovora. Dio karaktera. Nismo mi nervozni po prirodi — mi samo preživljavamo sistem koji nam svakog jutra testira živce kao da smo prijavljeni na takmičenje.

I onda te neko pita: “Što si tako na ivici?”
Pa eto… Jer me država stalno drži na ivici. Da ne zaboravim gdje mi je mjesto.

Ali dobro, možda jednog dana sve to proradi. Možda redovi nestanu. Možda papiri ne budu problem. Možda budemo živjeli normalno.

A možda se i mi probudimo prije sistema.
I naučimo živjeti uprkos njemu.