Zatvorim oči i slušam brujanje motora, pustim se niz struju cimanja vozila koje zapinje o sve rupe i propale šahtove beogradskog asfalta. Jer ja ne moram da budem tu. Mogu da vežbam vrućinu i neprijatnost od koje se vrišti ali sam u sebi hiljadama kilometara daleko u drugom svetu koji sanjam. I sve ima smisla.

Mogu da se truckam i u nekoj raspadnutoj šklopociji prepunoj nasmejanih sarija, sa mirisom kurkume, znoja i sandalovine, po bespućima Radžastana. Ista crvenkasta ili žuta prašina će mi ulaziti u sve pore kože i škripati pod zubima, dok jedva čekam da vidim obale Gange u Rišikešu.

Da mi ramena otpadaju od ruksaka prepunog vrećica kardamona, masale za čaj i suvih ružinih pupoljaka uz hiljadu i jednu šarenu želju kojoj nisam odolela.

Otpadaju, peku me i sad, ali to je od sveta koji nosim a nije moj.



Da mi stopala bride od hladnoće u jutrima kamenih gatova Puškara, dok se ogledam u površini svetog jezera.

Ja sanjam Indiju. Nije me briga da li ona takva postoji samo u mojim sećanjima, još jeste ili samo je nekad bila tu. Ja joj putujem, zato što neću da budem tamo gde moram da odem iz sebe. Njoj se vraćam i kad mi je nije.

I nekad, u neizdrživoj mučnosti trenutka kada bi očaj i odustajanje od sna i nade bio logičan korak, znam da uvek mogu biti tamo gde se ta ista i gora muka isplati.



I dok mi se ceger i lakat neke krupne žene zabija u pleksus, u borbi da se iskobelja do otvorenih vrata autobusa, setim se da u takvom istom njenom torbaku na nekom drugom kontinentu, se nose vrući čapatiji, premazani gijem ili metalni lončić iz kojeg curka mlak dal. Možda bismo i podelile taj usputni ručak, neka prelepa kanom išarana Indijka i ja, dok se u nedogled i ne nadamo više da taj isti bus koji juri bez smisla autoputem ima ikakve šanse da stigne ceo na naše odredište.

Mrzim kada me nepoznati dodiruju svojim nepozvanim telima. Ne mogu da podnesem taj odurni incident.



U Puškaru se slavi jedan od najluđih Holi festivala u celoj Indiji. I dok se oblaci boje bacaju sa najboljim željama kome god u lice, tehno trans na ulicama daje mogućnost da svačija ruka ti oboji lice, polije telo, zagrli bez najave. Nisam bežala, uronila sam u to farbanje makar i bio samo izgovor da mi se ko god približi. Jer takav je to bezumno radostan dan i praznik. Bez granica.

Uvek biram prednja vrata autobusa, do samih stakala ili vozača, tako mogu da pribivši se, budem svima što dalje. Da se upijam u daljine.

Kada jednom zažmuriš dok stojiš na pola postojanja u prepunom gradskom prevozu običnih nevoljnika kao što si sam, samo veruj. Da negde drugde, hiljadama kilometara daleko, takav isti preumorni slomljeni stvor sanja možda baš tebe, tu, kako ti je bolje. Duguješ mu, da taj san nije zalud, da ti sreća kaplje za vrat kao titravo sunce u mastilo senke hlada svakodnevice.

Mislim da je sledeća stanica moja. Silazim, videćemo gde.

Jasna Drenovac