Da li je zapravo tako?
U većini slučajeva, naš mozak prima pozitivnu pažnju kao neku vrstu stimulansa odnosno dopamina.
Pomislimo da je to baš prava osoba za nas, no budimo realni, brzo se i razočaramo.
Postane nam jasno da to nije to, kada se počnu javljati samo kada im treba usluga.
Bez "kako si", bez "trebaš li nešto".
Najgore je što uništavamo sebe misleći da je nekom iole stalo do nas.
Uvidiš da je uvijek bilo vremena za izlazak, ali ne sa tobom.
Postepeno se odnos zahladi i postanete udaljeniji.

Takve osobe obično kriju svoje maske, ili nemaju hrabrosti da nam priznaju neke stvari.
Izgled, novac i materijalne stvari su postale sve više zastupljenije pa i ne čudi kada se jave za neku uslugu.
Što prije shvatimo da nismo nikome toliko bitni, nama će postati lakše.