Suvišno je i spominjati činjenicu da je empatija danas za mnoge ljude samo jedna reč, koju samouvereno koriste, a često ni ne znaju šta zapravo znači biti empata. Kod onih koji je zaista imaju, sve izgleda drugačije. Da bismo iznutra ostali „živi“, ne možemo biti samo racionalna, već i emocionalna bića. Svaka veza koju gradimo sa ljudima biće snažnija ako razumemo emocije jedni drugih. Razmislimo i zapitajmo se: šta je to što nas zaista povezuje – izgovorene reči ili emocije i osećanja?

Šta je empatija? Mnogi je mešaju sa saosećanjem, ali razlike postoje. Empatija je sposobnost da stanemo u tuđe cipele i doživimo ono što druga osoba oseća, dok je saosećanje briga za nečije patnje i bol, uz snažnu želju da pomognemo. Ključna razlika je u tome što empatija može da iscrpi i emotivno “iscedi” one koji je imaju, dok saosećanje donosi osećaj ispunjenosti i motivaciju da činimo dobro, bez preteranog emotivnog opterećenja.

Opšte je poznato da postoji više vrsta empatije:

Saosećajna, kada smo uvek spremni da pomognemo, bez obzira na okolnosti.

Kognitivna, kada razumemo emocije drugih.

Emocionalna, kada osećamo ono što drugi osećaju.


Empatija je jedan od glavnih stubova emocionalne inteligencije. Osobe kod kojih je ona razvijena mogu prepoznati i razumeti emocije drugih. To nije urođena osobina, već veština koju razvijamo vremenom, ukoliko se tome posvetimo i želimo da rastemo.

Ako sebe smatramo empatama, trebalo bi da negujemo sigurnost, otvorenost, odsustvo osude i razumevanje – jer upravo to gradi poverenje i stvara stabilne odnose. Nedostatak empatije udaljava nas od drugih i često nas vodi u osećaj usamljenosti.

Da bismo razvili empatiju, potrebno je najpre da razumemo sopstvene emocije i osećanja. Zatim, da budemo iskreno zainteresovani za ono što drugi proživljavaju, da pažljivo slušamo do kraja – bez osude i brzih zaključaka. Važno je i da prepoznajemo govor tela i facijalne ekspresije, jer upravo one često otkrivaju ono što reči ne mogu.

Iako nas empatija može emotivno iscrpeti, nikada je ne treba smatrati slabošću. Ona je, naprotiv, naš „kec u rukavu“ i moćno oružje za izgradnju zdravih i iskrenih odnosa. Stvara poverenje i na pravi način povezuje ljude. Obujte nekada tuđe cipele, i verujte, shvatićete koliko je ipak svima nama potreban zagrljaj razumevanja.