Znaš ono kad ti se nešto desi sretno, tužno, zbunjujuće, prelijepo ili bolno ,pa ti srce hoće da iskoči ako to ne ispričaš nekome? Razumijem. I ja sam takva. Imamo tu unutrašnju potrebu da nešto podijelimo, da budemo shvaćeni, da ne budemo sami. Ali evo jedna stvar koju sam naučila,nije svako uho zaslužilo tvoju priču.

Ne ideš u čaršiju s dušom na tacni.
Nismo mi dužni nikome servirati sve o sebi. Živimo u vremenu kad svi sve znaju, ali istina je ,rijetko ko te stvarno sluša da te razumije, a da neće da te uporedi, ocijeni ili, da budemo realni, prepriča nekome.

Nisu svi tvoji ljudi.Neko će klimati glavom samo da ti izvuče još detalja. Neko će tvoju slabost jednom iskoristiti kao argument protiv tebe. Neko će te saslušati pa zaboraviti, a neko će te slušati pa te gledati drugačije.

Unutar svakog od nas postoji nešto što je previše naše da bi bilo svačije. Tvoje slabosti, tvoje nade, tvoje traume, tvoji snovi ,nisu tu da budu nekom trač na nekoj kafi.To su tvoji temelji. I ne gradiš kuću tako što pustiš svakog da ti šutira cigle.

Neke stvari se ne dijele dok ne zarastu.
Neke stvari ostaju između tebe i Boga.

Znaš ono kad ljudi kažu: “Ti si uvijek povučen, nikad ne govoriš puno o sebi”? To zna živcirati, ali znaš šta? To može biti kompliment. Ne moraš biti otvorena knjiga svakome ko zna čitati. Budi dnevnik sa šifrom,budi roman na jeziku kojeg uče samo oni koji te žele čitati s poštovanjem.

Budi osoba koja zna da nije svaki trenutak za dijeljenje. Nisu sve tuge za pričanje, niti su sve sreće za pokazivanje. Čuvaj svoj mir tako što ćeš čuvati svoj unutrašnji svijet.

Ne moraš se dokazivati. Ne moraš svima objašnjavati zašto si takva kakva jesi. Ne moraš svima reći kroz šta si prošla da bi ti povjerovali.Tvoje priče ne moraju biti javne da bi bile istinite.
Ti znaš. I to je dovoljno.

Pamet nije u zatvorenosti, već u izboru kome se otvoriš.
A kad naučiš ćutati gdje si nekad vikala, znaj da si porasla.